Fabrika pitanja

Posts

Ne možeš da ustaneš sa stolice a da ne nagneš glavu

Fizika · Prvi deo Ne možeš da ustaneš sa stolice a da ne nagneš glavu O jednoj tački koja se krije negde u tebi, seli se kad se ti pomeriš, i odlučuje da li stojiš ili padaš. Sedi na stolicu. Bilo koju, samo da ima ravno sedište. Nasloni leđa. Spusti stopala na pod, ispred sebe. Prekrsti ruke na grudima. Sad ustani. Ustao si. Ali nisi ustao onako kako misliš. Pre nego što su noge išta uradile, glava ti je krenula napred. Ramena su je pratila. Tek posle toga su se kolena ispravila. Sedi ponovo i uradi to sasvim polako. Gledaj šta ti prvo krene. Prst koji je jači od tebe Pozovi nekoga da ti pomogne. Neka ti stavi jedan prst na sredinu čela. Samo jedan prst, i neka ne gura jako — otprilike koliko pritisneš prekidač za svetlo. Sad ustani. Ne možeš. Stani i pitaj Da li je taj prst zaista jači od tvojih nogu? Šta on to drži? Ne drži ništa. Prst ne može da zadrži ni tvoju glavu, a kamoli tebe celog. On radi nešto...

Slušamo već šezdeset godina. Za sada je tiho.

Svemir · Osamnaesti deo Slušamo već šezdeset godina. Za sada je tiho. O tome gde tražimo druge — i zašto niko ne zna šta tišina znači Negde na svetu, upravo sada, ogromna bela antena okrenuta je ka nebu. Ne emituje ništa. Samo sluša. Takve antene slušaju od 1960. godine. Prvi put je jedan astronom uperio antenu u dve obližnje zvezde i čekao da čuje nešto što priroda ne bi mogla sama da napravi. Od tada su slušali hiljade zvezda, godinama, danonoćno. I sve to vreme — ništa. Zašto uopšte očekujemo da nekoga ima Zbog brojeva. U našoj galaksiji ima na stotine milijardi zvezda. Do pre trideset godina nismo znali ni da li ijedna od njih, osim naše, uopšte ima planete. Danas znamo. Ima ih skoro svaka. Pronašli smo već hiljade planeta kod drugih zvezda, a to su samo one koje smo stigli da primetimo. Kad se sve sabere, planeta u našoj galaksiji verovatno ima više nego zvezda. Milijarde i milijarde svetova. Na nekima ima vode, kamena i toplote — isto što je bi...

Tvoj palac ume da izmeri koliko je nešto daleko.

Svemir · Sedamnaesti deo Tvoj palac ume da izmeri koliko je nešto daleko. O jednom triku sa dva oka, koji radi i na zvezdama Ispruži ruku ispred sebe i podigni palac. Zatvori levo oko. Pogledaj palac. Zapamti šta je iza njega. Sad zameni oči — otvori levo, zatvori desno. Palac je skočio. Ti se nisi pomerio. Palac se nije pomerio. A ipak je preskočio u stranu. Sad probaj još dva puta Primakni palac bliže nosu i ponovi žmirkanje. Skače mnogo više. Sad ga odmakni što dalje možeš i ponovi. Skače manje. Znači, skače uvek ono što gledaš — u ovom slučaju palac. A veličina njegovog skoka govori koliko je udaljen od tvojih očiju: Palac blizu lica — veliki skok. Palac daleko od lica — mali skok. Isto važi za bilo šta drugo. Drvo u dvorištu skakalo bi jedva primetno. Brdo na horizontu ne bi skočilo nimalo. Stani i pitaj Ako vidiš koliko je neki predmet skočio kad promeniš oko, možeš li iz toga da pogodiš koliko je taj predmet daleko — a da ne ideš do nj...

Juriš hiljadu kilometara na sat, a čaša vode na stolu miruje.

Svemir · Šesnaesti deo Juriš hiljadu kilometara na sat, a čaša vode na stolu miruje. O tome zašto se kretanje ne oseća — i kako je ipak dokazano Sedni negde i ne pomeraj se. Sasvim mirno. Evo šta u tom trenutku radiš. Zemlja se vrti oko svoje ose, i ti sa njom — kod nas oko hiljadu i dvesta kilometara na sat. To je brže od putničkog aviona. Istovremeno, Zemlja juri oko Sunca trideset kilometara u sekundi . A čaša vode na stolu ispred tebe savršeno miruje. Ni jedan jedini talasić. Znaš to već iz auta Kad se voziš pravim, glatkim putem, možeš da baciš gumicu uvis i ona ti padne pravo u ruku. Ne odleti unazad, ne zalepi se za zadnje staklo. Možeš i da spavaš. Možeš da piješ vodu iz flaše, a da se ne polivaš. A auto ide sto trideset na sat. Razlog je jednostavan: ti se ne krećeš kroz auto — ti se krećeš zajedno sa njim. I ti, i gumica, i vazduh unutra, i voda u flaši. Sve ide istom brzinom, pa jedno drugom izgleda kao da miruje. Sad primeti nešto važno:...

Zemlja je nastala suva. Okeani su stigli spolja.

Svemir · Petnaesti deo Zemlja je nastala suva. Okeani su stigli spolja. O tome odakle je došla voda koju piješ Naša planeta je skoro cela prekrivena vodom. Okeani, mora, reke, jezera, led na polovima, oblaci, kiša. A po svemu što znamo o tome kako je nastala — ne bi trebalo da ima ni kapi. Zemlja se sklopila sa tople strane linije mraza, tamo gde je led odmah isparavao. Gradili su je kamen i metal, ono što izdrži vrelinu. Sve ledeno je odletelo dalje. Zemlja je trebalo da bude suva stena. A bilo je i gore od toga Mlada Zemlja nije bila planeta na kojoj bi mogao da staneš. Bila je kugla užarene, tečne stene — okean lave, od kraja do kraja. Zamisli šta bi se desilo kad bi sipao čašu vode u rernu užarenu do crvenog. Ne bi ostalo ništa. Voda bi nestala pre nego što dodirne dno. A onda se desilo i ono najgore: u mladu Zemlju je udarilo nešto ogromno, veličine Marsa. Od tog sudara je odvaljen komad koji je, kružeći okolo, postao naš Mesec. A Zemlja se rastopil...

Postoji linija iza koje led opstaje. Ona je odredila sve planete.

Svemir · Četrnaesti deo Postoji linija iza koje led opstaje. Ona je odredila sve planete. O tome zašto su bliske planete male i kamene, a daleke ogromne Pogledaj kako su planete poređane. Prve četiri, one bliže Suncu — Merkur, Venera, Zemlja i Mars — sve su male i kamene. Možeš da staneš na njih. Sledeće četiri — Jupiter, Saturn, Uran i Neptun — sve su ogromne i uglavnom od gasa. Na njih ne možeš da staneš, jer nemaju gde da te dočeka tlo. Nema mešanja. Nema male gasovite planete među velikima, ni ogromne kamene među malima. Izgleda kao da je neko sortirao igračke — sitne u jednu kutiju, krupne u drugu. A niko nije sortirao. Sve je nastalo iz istog oblaka, u isto vreme. Vrati film na početak Pre četiri i po milijarde godina ovde nije bilo ni jedne jedine planete. Bio je ogroman oblak prašine i gasa koji se polako okretao. U sredini se stegao i upalio kao Sunce. A ostatak se spljoštio u ravan disk koji se vrtelo oko njega, kao testo kad ga vrtiš u vazduhu...