Osećanja · Drugi deo

Tvoja kočnica je najmlađi deo tebe

O tome zašto je lakše krenuti nego stati, i šta su radila deca koja su uspela da sačekaju.

Sediš na podu. Kula od kocki ti je konačno visoka do stolice. Brat prolazi pored, zakači je nogom, i kula se raspe po celoj sobi.

Tvoja ruka je već krenula ka njemu.

Posle, kad te pitaju zašto si ga gurnuo, kažeš: „Ne znam.” Odrasli misle da se izvlačiš. A to je zapravo tačan odgovor.

Dva dela koja ne rade istom brzinom

Sećaš se da telo krene pre nego što ti nađeš ime za ono što osećaš. Sad idemo korak dalje. Ne krene samo telo. Krene i ruka.

U glavi imaš jedan deo koji radi veoma brzo. To je alarm. On ne postavlja pitanja. Kad vidi da neko ruši tvoju kulu, on odmah uključi reaguj. Taj deo imaju i mačka i pas i vrabac. Radi od prvog dana tvog života.

Imaš i drugi deo, iza čela. On je spor. On pita: šta će biti posle ovoga? Da li ću zbog ovoga sedeti sam u sobi? Da li ću posle žaliti?

Taj drugi deo je kočnica. I on radi. Samo stiže kasnije od alarma.

Stani i pitaj

Zašto je odraslima lakše da se zaustave nego tebi? Da li zato što su bolji od tebe?

Deo koji se još pravi

Naučnici godinama slikaju iste ljude, dok rastu. Iste osobe snime sa osam godina, pa sa dvanaest, pa sa dvadeset. I onda upoređuju slike.

Videli su nešto važno. Delovi glave ne sazrevaju u isto vreme. Slično je kao kad se gradi kuća: u jednoj sobi se već živi, a druga još nema vrata i u njoj majstori rade.

Deo iza čela, tvoja kočnica, ta soba se dovršava poslednja. U njoj se radi sve dok čovek ne napuni oko dvadeset pet godina. Toliko ima čovek koji je odavno završio školu i otišao od kuće.

Tvoja kočnica, dakle, radi. Ali je nova i spora. Alarm je stariji i brži.

To ne znači da ne možeš da se zaustaviš. Znači nešto drugo: nema svrhe da se protiv alarma boriš snagom. On je uvek brži. Ono što možeš jeste da kočnici daš malo vremena.

Kolačić na stolu

Pre nekih šezdeset godina, naučnik po imenu Volter Mišel radio je čudan ogled sa decom u Americi.

Dete uđe u sobu. Za stolom nema nikoga. Na tanjiru je jedna penasta bombona. Odrasli kaže: idem malo napolje. Ako pojedeš bombonu, dobro. Ali ako sačekaš da se vratim, dobićeš dva.

I onda izađe. Nema ga otprilike koliko traje jedna epizoda crtanog filma.

Neka deca su pojela bombonu čim su se vrata zatvorila. Neka su izdržala do kraja.

Stani i pitaj

Šta misliš, kako su izdržala ona koja su izdržala? Da li su sedela, gledala u bombonu i stiskala zube?

Nisu. Baš ta deca — koja su gledala pravo u bombonu — izdržala su najkraće.

Deca koja su izdržala radila su nešto sasvim drugo. Okretala su se od stola. Pokrivala su oči rukama. Pevala su. Ljuljala nogama ispod stolice. Jedno dete je zamislilo da to nije bombona, nego oblak na slici.

Znači, nisu bila jača. Sklonila su bombonu iz svoje glave time što su je sklonila iz svojih očiju.

Šta nauka još ne zna

Ne zna se da li kočnica može da se vežba kao mišić. Neki ogledi pokažu da može bar malo. Drugi ogledi to ne ponove. Naučnici se oko toga još spore.

Zna se samo ovo: kad se čovek okrene od onoga što ga vuče, izdrži duže. To se ponavlja svaki put.

Uradi u kuhinji

Stavi jedan slatkiš na tanjir, na sto. Sedi ispred njega i gledaj pravo u njega dok neko meri vreme. Kad više ne izdržiš, uzmi ga. Zapamti koliko je prošlo.

Sutradan ponovi, ali sa jednim pravilom: smeš sve osim da ga gledaš. Okreni stolicu. Pevaj. Broj pločice na podu. Neka ti neko opet meri vreme.

Uporedi ta dva vremena. Nisi bio jači drugog dana. Bio si okrenut na drugu stranu.

Sledeći put kad ti ruka krene sama, ne moraš da je zaustavljaš snagom.

Dovoljno je da se okreneš od kule. Kočnica kasni, ali stiže.

Za razgovor posle čitanja

1. Kad si poslednji put uradio nešto pre nego što si stigao da odlučiš? Šta se desilo neposredno pre toga?

2. Šta ti je teže: da ne kažeš nešto ružno ili da ne uzmeš nešto tuđe? Zašto baš to?

3. Da li si video da neko odrastao skrene pogled od nečega što mnogo želi? Kako to kod njih izgleda?