Priroda · Drugi deo

Riba koja hoda nestala je pre dvesta godina. Nauka i dalje ne sme da kaže da je nema.

O tome kako se dokazuje da nečega nema, i zašto je to u moru gotovo nemoguće.

Jedan zahvat mrežicom

Godina je 1802. Francuz po imenu Fransoa Peron gazi po plitkoj vodi kod Tasmanije, ostrva južno od Australije. U ruci mu je mrežica na štapu, kakvu i ti imaš za lovljenje punoglavaca.

Zahvati jednom i izvuče ribicu. Mala je, duga koliko šibica. Nema krljušt kakvu očekuješ, nego sitne bodljice. A ispod nje su dve peraje koje ne izgledaju kao peraja. Izgledaju kao dve male šake.

Peron je stavi u teglu sa tečnošću koja čuva, i ona putuje brodom u Pariz. Tamo je i danas. To je jedina glatka riba-ruka koju je ijedan čovek ikada uhvatio. Prva i poslednja.

Riba koja ne pliva nego korača

Ribe-ruke ne plivaju kao ostale ribe. One sede na dnu i koračaju po pesku, oslonjene na peraja koja im služe kao ruke. Kada se uplaše, mahnu jednom i preleti nekoliko metara, pa opet sednu.

Postoji još nešto važno. Kod većine morskih riba mladunci su sitni kao trunke i more ih odnese daleko, pa se vrsta razmili po celom okeanu. Kod riba-ruku nije tako. Mladi se izlegu gotovi, mali kao zrno pirinča, i ostaju tu gde su se izlegli.

To znači da cela jedna vrsta može da živi u jednom jedinom zalivu. Ne u okeanu — u zalivu. Kao kada bi svi ljudi na svetu živeli u tvojoj ulici.

Stani i pitaj

Zašto je riba koja nikuda ne putuje u većoj opasnosti od ribe koja prepliva pola okeana?

Zato što se cela njena kuća može pokvariti odjednom. Ako neko u tom zalivu izvuče mrežu po dnu i pokupi sve što na dnu raste, riba nema kuda. Ne ume da otputuje. Ne zna da postoji drugo mesto.

Kako se dokazuje da nečega nema

Dvesta godina posle Perona, niko nije video nijednu glatku ribu-ruku. Ronioci su tražili. Naučnici su tražili. Ništa.

I tu nastaje problem koji je teži nego što izgleda.

Da dokažeš da nešto postoji, dovoljno je da doneseš jedan primerak. Jednu ribu u tegli i gotovo, rasprava je završena.

Da dokažeš da nešto ne postoji, moraš da pretražiš sve. Baš sve. Zamisli da ti nestane jedna čarapa. Pretražio si celu kuću i nisi je našao. Znači li to da čarape nema? Ne. Znači samo da je nisi našao tamo gde si gledao.

A more nije kuća. More je tamno, duboko, i najveći deo dna nijedno ljudsko oko nikada nije videlo. Tražiti u moru ribu dugu kao šibica, koja mirno sedi na pesku i liči na kamen — to je kao tražiti jednu određenu mrvicu u mračnoj sali.

Godine 2020. neko je ipak rekao

Postoji velika lista na kojoj naučnici vode računa o tome koje su životinje u opasnosti, a kojih više nema. U martu 2020. na toj listi je pored glatke ribe-ruke upisano: izumrla.

Bila je to prva morska riba na svetu koju su ljudi tako upisali.

Stani i pitaj

Dvesta godina, nijedno viđenje. Šta bi još nekome moglo da fali da to upiše kao gotovu stvar?

Godinu i po kasnije, reč je povučena

U septembru 2021. drugi naučnici su tu odluku preispitali i obrisali su reč „izumrla“. Umesto nje su upisali nešto što zvuči mnogo slabije: nemamo dovoljno podataka.

Nisu je pronašli. Niko je nije video. Poništili su odluku zato što su zaključili da more oko Tasmanije nije pretraženo dovoljno temeljno da bi se smelo reći ono najteže.

Danas, dakle, ta riba nije zavedena kao izumrla. Zavedena je kao „ne znamo“. To nije neuspeh nauke. To je nauka koja odbija da kaže više nego što zna.

Zašto se toliko paze

Zato što se već jednom opekli, i to gadno.

Postoji riba koja se zove celakant. Njeni otisci se nalaze u kamenu, i onda, u sloju starom šezdeset šest miliona godina, otisci prestaju. Isti onaj sloj u kome nestaju i dinosaurusi. Vekovima je važilo: nema je, nestala je zajedno sa njima.

Onda je 22. decembra 1938. jedan ribarski brod uplovio u luku grada koji se zove Ist London — a nije u Engleskoj, nego u Južnoj Africi. Iz muzeja je došla žena po imenu Marjori Kortni-Latimer, da pogleda šta su izvukli. U gomili je videla čeličnoplavu ribu dugu poldrug metra, sa perajima koja su se pomerala kao noge.

Bio je to celakant. Živ do maločas. Sve to vreme dok su ljudi govorili da ga nema, on je plivao duboko, uz strme stene, tamo gde se otisci u kamenu ne prave i gde ljudi nisu gledali.

A sada nešto što povezuje ovaj tekst sa prethodnim. Muzej u kome je ta žena radila jeste onaj isti muzej u Južnoj Africi u kome se čuva sporno jaje, ono za koje se tvrdi da je dodovo. Ista zgrada. Ista žena ga je tamo donela.

Uradi u kući

Pokušaj da dokažeš da nečega nema.

Neka neko sakrije novčić u jednoj sobi. Pre skrivanja neka na papiriću napiše gde ga je stavio i neka papirić okrene naopako, da se ne vidi. Ti tražiš pet minuta. Ako ne nađeš, reci naglas: „U ovoj sobi nema novčića.“ Pa okreni papirić i vidi da li si bio u pravu.

Sada druga runda, u drugoj sobi. Ovaj put niko ništa ne skriva. Soba je stvarno prazna. Traži opet pet minuta.

Uporedi ta dva traženja. Sećaš li se ijedne razlike? Nema je. Traženje u sobi u kojoj nečega nema izgleda tačno isto kao traženje u sobi u kojoj nisi umeo da nađeš. Zato je odluka o glatkoj ribi-ruci povučena. More je soba u kojoj ne možeš da otvoriš svaku fioku, a novčić se u njoj i pomera.

U Parizu, u tegli, stoji jedna ribica duga koliko šibica, sa dve male šake.

Sve što o njoj znamo stane u tu teglu. Sve ostalo je more.

Za razgovor posle čitanja

1. Šta bi trebalo uraditi da bismo smeli da kažemo da glatke ribe-ruke stvarno više nema?

2. Jesi li nekada tvrdio da nečega nema, pa se ispostavilo da je bilo tu sve vreme? Gde je bilo?

3. Da li je bolje reći „ne znam“ ili pogoditi? Postoji li situacija u kojoj je pogađanje ipak bolje?