Osećanja · Prvi deo

Tvoje telo zna pre tebe

O stisku u stomaku koji stigne ranije od reči kojom ćeš ga nazvati.

Stojiš u redu pored table. Pred tobom su još tri deteta, a onda ideš ti — treba da izgovoriš pesmicu naglas, pred celim razredom.

Niko te nije dodirnuo. Niko ti ništa nije rekao. A dlanovi su ti hladni. U stomaku imaš stisak, kao da si progutao klupko konca. Usta su ti suva i gutaš pljuvačku koje nema.

Ništa se nije desilo. A ipak se nešto desilo.

Šta je stiglo pre reči

Tvoje oči su videle kako se red ispred tebe smanjuje. Tvoje uši su čule kako drug pre tebe počinje. Te informacije su stigle u glavu, i jedan mali deo mozga — onaj koji radi brzo i ne postavlja pitanja — uključio je prekidač koji znači spremi se.

Srce je ubrzalo. Disanje je postalo pliće i kraće. Mišići u nogama su se malo zategli. Toplota je pobegla iz šaka ka velikim mišićima, pa su ti prsti hladni. Sve to se dogodilo brže nego što stigneš da izgovoriš svoje ime i prezime.

Tek posle svega toga u glavi ti se pojavila reč. Trema. Ili strah. Ili nervoza. Reč je stigla poslednja, kao dete koje kasni na čas i sedne u klupu kad je već sve počelo.

Stani i pitaj

Kad se uplašiš — šta se desi prvo? Pomisliš „bojim se” pa ti srce ubrza? Ili srce ubrza, pa tek onda pomisliš?

Većina ljudi kaže ono prvo. Zvuči logično: prvo znaš, pa onda osetiš. Ali kad se pažljivo posmatra, mnogo češće je obrnuto. Telo krene, a ti ga sustižeš.

Čovek koji je obrnuo redosled

Pre otprilike sto četrdeset godina, američki naučnik Vilijam Džejms napisao je rečenicu koja je tada zvučala naopako: ne drhtimo zato što se plašimo — plašimo se zato što drhtimo. Hteo je da kaže da je ono što zovemo osećanjem zapravo to što primetiš da ti telo radi.

Danas naučnici znaju da je stvar komplikovanija nego što je Džejms mislio. Mozak ne čeka pasivno da mu telo javi šta se dešava; on unapred predviđa šta bi moglo da se desi i priprema telo za to. Glava i telo rade zajedno, u krug, a ne jedno za drugim kao vagoni.

Ali onaj deo koji je Džejms pogodio ostao je tačan: telo se često promeni pre nego što ti imaš ime za to. Ime je najsporiji deo.

Isti stisak, dva imena

Zamisli da čekaš u redu za ringišpil. Srce brzo, stomak stegnut, usta suva, dlanovi vlažni.

Sad zamisli da čekaš ispred vrata kod zubara. Srce brzo, stomak stegnut, usta suva, dlanovi vlažni.

Telo radi skoro istu stvar. Razlikuje se to gde stojiš i koje ime daš tom stisku. Jednom kažeš „uzbuđen sam”, drugi put „strah me je”. Zato se ponekad desi da dete na sopstvenom rođendanu, kad svi zapevaju i svetla se prigase, iznenada zaplače. Nije tužno. Prosto je svega previše odjednom, a telo ima samo nekoliko načina da to pokaže.

Ovde treba ispraviti jednu čestu grešku. Ljudi kažu: suze znače tugu. Ne znače. Ljudi plaču i od sreće, i od olakšanja, i od besa, i kad se predugo smeju. Suza je znak da se dešava mnogo, a ne znak da se dešava tuga.

Stani i pitaj

Kad ti neko kaže „smiri se” — da li se tvoje telo posluša?

Ne posluša. Reč „smiri se” stiže do onog dela glave koji radi sporo. A stisak u stomaku napravio je brzi deo, i on ne prima naredbe. Isto je kao kad dovikuješ lopti koja se već otkotrljala niz padinu. Naučnici su ipak primetili nešto zanimljivo: kad čovek precizno imenuje šta oseća — ne „loše mi je”, nego „ljut sam jer su me preskočili u redu” — telo se obično smiri malo brže. Zašto je to tako, naučnici još ne znaju sigurno. Ali razlika izgleda ovako: tuđe „smiri se” ne pomaže tvom stomaku. Tvoje tačno ime za ono što osećaš — pomaže mu malo.

Mapa koju su ljudi nacrtali

Pre desetak godina, naučnici u Finskoj smislili su jedan zadatak. Pozvali su oko sedam stotina ljudi. Toliko dece ima u jednoj velikoj školi.

Svaki čovek je dobio crtež tela. Prazan, bez lica i bez kose. Kao medenjak.

Onda su čitali kratke priče. Priču u kojoj se neko naljuti. Priču u kojoj se neko obraduje. Priču u kojoj je neko tužan. Posle svake priče trebalo je da oboje crtež. Jednom bojom mesta u telu koja postanu topla i brza. Drugom bojom mesta koja postanu hladna i teška.

Zadatak su radili ljudi iz Finske, iz Švedske i sa Tajvana. Tajvan je toliko daleko da se do njega avionom leti pola dana. Ti ljudi govore drugim jezikom i jedu drugu hranu.

A crteži su ispali skoro isti.

Kad je priča bila o ljutnji, ljudi su bojili grudi, ruke i glavu. Kad je bila o tuzi, obojili bi grudi, a ruke i noge ostavljali prazne. Kad je bila o sreći, obojili bi skoro celo telo, sve do stopala.

Ljudi koji se nikad nisu videli, i koji se ne razumeju kad govore, nacrtali su istu sliku.

Šta nauka još ne zna

Ne zna zašto neki ljudi taj stisak osećaju jako, a neki ga jedva primete — postoji, meri se, ali objašnjenja još nema.

Ne zna ni da li je mapa tela ista za svakog čoveka na Zemlji. Merena je u nekoliko zemalja, ne u svima, i naučnici se oko toga i dalje spore.

A najmanje se zna o deci. Skoro sve što je izmereno, izmereno je na odraslima. Kako to izgleda kad imaš šest ili devet godina — to je pitanje koje je još otvoreno.

Uradi za stolom

Nacrtaj na papiru obris čoveka. Neka bude jednostavan, kao medenjak: glava, telo, dve ruke, dve noge. Uzmi dve bojice.

Prvom bojom bojiš mesta gde ti postane toplo, brzo, živo. Drugom mesta gde postane prazno, hladno, mlako.

Seti se trenutka od danas kad si bio ljut. Vrati se u njega na nekoliko sekundi, pa oboji. Zatim se seti trenutka kad si se smejao dok te nije zabolelo. Uzmi novi obris i oboji ponovo.

Sklopi papir i sakrij ga. Za sedam dana nacrtaj isto, ne gledajući stari. Onda uporedi.

Sutra, kad se dogodi da ti se stomak stegne pre nego što išta pomisliš, imaćeš mali predah. Kratak — otprilike koliko traje jedan udah.

To je vreme u kom još nemaš ime za ono što osećaš. Znaš samo da je stiglo.

Za razgovor posle čitanja

1. Gde se u tvom telu prva javi ljutnja — u stomaku, u rukama, u licu, u grlu?

2. Da li ti se ikad desilo da pomešaš uzbuđenje i strah? Kako si na kraju znao koje je bilo?

3. Misliš li da pas ima isti stisak u stomaku kao ti? Kako bi to mogao da proveriš, kad ne može da ti kaže?