Osećanja · Četvrti deo

Tvoja glava dopisuje ono što nije videla

O tome kako se između guranja i ljutnje uvuče jedna priča.

Hodnik posle časa. Nosiš svesku i bocu vode. Neko te udari ramenom u leđa. Sveska ti padne, papiri se rasuju.

Nisi video ko je. Nisi video ni da li te je gledao.

A već ti je vruće u licu.

Isti udarac, dva kraja

Zamisli da se okreneš i vidiš dečaka koji se smeje i beži niz hodnik sa svojim društvom.

Sad zamisli da se okreneš i vidiš dečaka kako sedi na podu, jer se saplao o nečiji ranac, i skuplja svoje stvari zajedno sa tvojima.

Udarac u leđa je bio potpuno isti. Jednako jak, na istom mestu.

Ali u prvom slučaju si ljut, a u drugom nisi.

Znači, ljutnja nije došla od udarca. Došla je od onoga što misliš da je udarac značio.

Stani i pitaj

Kad te neko gurne u hodniku, šta prvo pomisliš: da je namerno ili da je slučajno?

Rupa koju glava mora da popuni

U hodniku ti fali podatak. Ne znaš da li je bilo namerno. A tvojoj glavi taj podatak treba odmah, jer alarm mora da zna da li da se uključi.

Zato glava ne čeka. Ona pogodi.

Napravi kratku priču: „Onaj me je gurnuo zato što mu je smešno.” Ta priča nastane za tren, i to je ono najvažnije — ne izgleda ti kao priča. Izgleda ti kao ono što se stvarno desilo.

Sećaš se da sa tuđeg lica ne možeš mnogo da pročitaš. Ovo je nastavak istog. Kad ti nešto nedostaje, ti to ne ostaviš prazno. Ti to dopišeš.

Deca koja su uvek birala isti kraj

Naučnici u Americi radili su ovakav ogled sa decom. Ispričaju detetu kratku priču.

Sediš u trpezariji. Dete iz tvog razreda prolazi pored tebe i prospe ti sok po stolu. Ne vidiš mu lice i ne znaš kako se to desilo.

Onda pitaju: zašto misliš da je to uradio?

Neka deca kažu: verovatno se saplelo, ili je žurilo. Druga deca kažu: uradilo je namerno, zato što me ne voli.

Ista priča, dva različita kraja. A onda su naučnici pratili tu decu u školi. Ona koja su češće birala „namerno je” ulazila su u više svađa i tuča.

To ne znači da su ta deca loša. Mnogima od njih se u životu zaista dešavalo da im neko radi stvari namerno. Njihova glava je naučila da čuva, i sad čuva i onda kad ne treba.

Stani i pitaj

Kako uopšte možeš da proveriš da li je tvoja priča tačna, ako se sve desilo iza tvojih leđa?

Druga priča

Postoji jedna stvar koja pomaže, a nije teška. Ne moraš da budeš dobar. Ne moraš ni da opraštaš.

Treba samo da smisliš drugu priču. Bilo koju.

Prva: gurnuo me je namerno. Druga: neko je njega gurnuo pa je pao na mene.

Ne moraš da veruješ drugoj. Ona radi nešto drugo. Čim postoje dve, vidiš da je i prva bila samo pogodak, a ne ono što si video.

A dok smišljaš drugu priču, prolazi vreme. Sećaš se da tvoja kočnica kasni za alarmom. Ovo joj daje nekoliko sekundi da stigne.

Šta nauka još ne zna

Ne zna se koliko dugo ta navika može da se promeni. Neki ogledi pokažu da deca posle vežbanja ređe biraju „namerno je”. Drugi ogledi pokažu da se posle nekoliko meseci sve vrati na staro.

Zna se samo da se prva priča uvek javi sama. Nju niko ne bira.

Uradi u kuhinji

Neka neko ode u drugu sobu i tamo napravi jedan zvuk. Nešto što padne, nešto što se pomeri, nešto što zveckne. Ti ostaješ u kuhinji i ne gledaš.

Čim čuješ zvuk, kaži naglas šta misliš da se desilo. Odmah, bez razmišljanja.

Onda idi da proveriš.

Ponovi to nekoliko puta i broji koliko si puta pogodio. Zanimljivo je da ti svaki put deluje da znaš, i onda kad ne znaš.

Sledeći put kad te neko gurne, između guranja i ljutnje postojaće mali razmak.

U tom razmaku stoji rečenica koju nisi video. Nju si dopisao ti.

Za razgovor posle čitanja

1. Seti se kad si na nekog bio ljut, pa se ispostavilo da nije bilo namerno. Šta si tada pomislio prvo?

2. Da li neko ponekad tebi pripiše nameru koju nisi imao? Kako to izgleda sa tvoje strane?

3. Postoji li osoba za koju uvek pomisliš da radi namerno? Zašto baš ona?