Osećanja · Treći deo

Pobednik i gubitnik imaju isto lice

O tome zašto ne umeš da pročitaš tuđe lice.

Veliki odmor. Kraj ograde stoji dečak iz tvog razreda. Sam. Ruke prekrštene. Lice mirno, bez osmeha.

Odmah si zaključio: ljut je. Bolje da mu ne prilazim.

Nisi ga ništa pitao. Ne znaš šta mu se desilo pre odmora. A već si otišao na drugu stranu dvorišta.

Slike sa teniskog meča

Naučnici su hteli da provere koliko ljudi zaista umeju da čitaju lica. Uzeli su fotografije sa teniskih mečeva.

Tenis im je bio zgodan iz dva razloga. Posle svakog poena tačno se zna ko je dobio, a ko izgubio. I igrači se u tom trenutku ne pretvaraju, jer ne misle na to kako izgledaju.

Stani i pitaj

Da vidiš samo lice tenisera, isečeno od ostatka slike — misliš li da bi pogodio da li je dobio ili izgubio poen?

Ljudi u ogledu nisu pogađali. Kad su videli samo lice, bilo je kao da bacaju novčić. Pola puta tačno, pola puta pogrešno.

Onda su im pokazali istu sliku, ali bez glave. Samo telo.

I odmah su pogađali. Pesnica stegnuta, ramena podignuta, telo se propelo — dobio je poen. Ramena spuštena, ruke vise niz telo — izgubio je.

Znači, sve što su ljudi znali, znali su sa tela. Ne sa lica.

Lice radi bez tvoje dozvole

Stani i pitaj

Kad se ti nasmeješ — da li je uvek zato što ti je smešno?

Nije. Ljudi se smeju i kad im je neprijatno. I kad ih neko grdi, pa ne znaju gde da gledaju.

Zato te ponekad pitaju: „Šta se ti smeješ?” A tebi nije bilo smešno. Taj osmeh nisi naručio. Lice ga je napravilo samo, kao što ti se i stomak stegne sam.

Ima i obrnutih slučajeva. Neki ljudi imaju lice koje izgleda ljutito i kad su sasvim mirni. Takav čovek po ceo dan sluša pitanje ko ga je naljutio. A niko. Prosto mu lice tako stoji.

I još nešto. Dvoje ljudi može da oseća potpuno istu stvar, a da izgledaju sasvim drugačije. Jedan pocrveni i maše rukama. Drugi sedi mirno, kao da čeka autobus.

Zato kad gledaš u tuđe lice, ne gledaš u osećanje. Gledaš u ono malo što je od njega izašlo napolje.

Šta onda pomaže

Pomaže ono što je oko lica. Kako čovek stoji. Da li mu ramena vise. Da li se okrenuo od dvorišta ili ka njemu. I šta mu se desilo pre pet minuta.

Pomaže i pitanje. Ne „šta ti je”, nego „šta se desilo”.

Ni to ne uspe uvek. Ponekad ni sam čovek još ne zna. Sećaš se da ime kasni za telom. Dečak kraj ograde možda oseća stisak, a još nije stigao da mu nađe ime.

Šta nauka još ne zna

Ne zna se zašto neki ljudi pokazuju mnogo, a neki skoro ništa. To se vidi kod svake porodice, ali objašnjenja još nema.

Ne zna se ni da li ijedno lice znači isto svuda na svetu. Oko toga se naučnici i dalje ne slažu.

Uradi u kuhinji

Nađi porodične fotografije. One prave, sa slavlja i sa mora, ne one na kojima svi poziraju.

Prstom pokrij sve osim lica jedne osobe. Pitaj nekoga šta ta osoba oseća.

Onda skloni prst i pokaži celu sliku. Pitaj isto pitanje ponovo.

Najzanimljivije je kad se ta dva odgovora razlikuju. Tada znaš da odgovor nije bio na licu.

Sutra, kad vidiš nekog kraj ograde, njegovo lice ti neće reći skoro ništa.

Ostalo možeš samo da pitaš. I da sačekaš, jer možda ni on još nema ime za to.

Za razgovor posle čitanja

1. Da li je neko pogrešno pročitao tvoje lice? Šta je pomislio, a šta je zapravo bilo?

2. Po čemu poznaješ da je neko kod kuće loše volje, ako ti lice ne pomaže?

3. Šta bi rekao dečaku kraj ograde, a da ga ne pitaš „šta ti je”?