Svemir · Trideset treći deo

Na Marsu upravo sad vozi robot veličine automobila. Njime upravljaju ljudi sa Zemlje, sa zakašnjenjem.

O robotima koje smo poslali da istraže planetu umesto nas

---

Sećaš se robota koji je na Marsu naišao na okrugle kamenčiće i tako pokazao da je tu nekad tekla reka?

Takvi roboti se zovu roveri — kolica koja voze po tuđoj planeti.

Prvi je bio veličine igračke, teretne kutije na točkovima koju bi lako podigao jednom rukom. Danas na Marsu vozi rover veličine pravog automobila, sa laboratorijom u sebi.

Od igračke do laboratorije prošlo je tridesetak godina.

Niko ga ne vozi kao auto

Zamisli da sediš u sobi sa džojstikom i voziš robota na Marsu u pravom vremenu, kao u video igrici.

Ne radi tako. I ne može.

Sećaš se koliko vremena treba svetlosti da stigne do Marsa? Zavisi od toga gde su planete, ali obično između četiri i dvadeset četiri minuta.

Toliko kasni i svaka komanda koju pošalješ. I toliko kasni odgovor da li je robot uradio kako si tražio.

Zamisli da voziš bicikl, a informacija da ispred tebe stoji zid stigne ti tek dvadeset minuta pošto si već udario u njega.

Stani i pitaj Ako ne možeš da voziš robota uživo, kako bi mu onda uopšte rekao kuda da ide?

Piše mu se ceo dan unapred

Svakog jutra, ljudi na Zemlji pogledaju šta je rover uradio prošlog dana i šta su njegove kamere poslednje snimile.

Onda mu naprave listu za novi dan: idi ovamo, zaustavi se tu, izbuši ovaj kamen, slikaj onaj greben.

Sve to spakuju u jednu poruku i pošalju je gore.

Rover primi listu, i onda je ceo dan izvršava sam, bez ikoga da ga vodi u tom trenutku.

Ima čak i pamet da sam prepozna opasnost: kamen koji izgleda nestabilno, ili rupu koju ne vidi dovoljno dobro. Tada se sam zaustavi i sačeka novo uputstvo, umesto da rizikuje.

Znači, on nije igračka na daljinsko upravljanje. On je više kao učenik kome uveče daš spisak zadataka za sutra, a on ih sam obavlja dok te nema.

Sedam minuta straha

Najteži deo cele misije nije vožnja po Marsu. Najteži deo je spuštanje.

Letelica uleti u marsovski vazduh brzinom od nekoliko puta većom od brzine zvuka. Za samo sedam minuta mora da se uspori do nule i nežno spusti rover na tlo.

A tih sedam minuta niko sa Zemlje ne može da vodi.

Poruka dotad stigne tek za nekoliko minuta. Kad bi ljudi na Zemlji videli da nešto krene po zlu, odgovor bi stigao tek pošto je sve odavno gotovo — dobro ili loše.

Zato ceo taj postupak mora da uradi sasvim sam, po unapred zapisanom planu. Padobran se otvara u pravi trenutak. Toplotni štit otpada. Motori za kočenje se pale.

Poslednji rover je čak spušten pomoću letećeg dela koji se zove nebeska dizalica. Lebdeo je iznad tla i na kablovima polako spustio rover, kao dete na ljuljašci. Onda je odleteo i sam se srušio dalje, da ne padne na njega.

Ljudi u kontrolnoj sali u tom trenutku ne mogu ništa da urade. Samo čekaju da čuju je li uspelo.

Zamisli ovu scenu

Napravio si nešto što ti je oduzelo godine truda. Poslao si ga da uradi nešto vrlo teško, sasvim samo, jer ne možeš da mu pomogneš na vreme.

Sad samo čekaš.

Sedni negde mirno i izbroj do sto pedeset, bez žurbe. Ne radi ništa drugo — samo broj i čekaj.

Toliko otprilike traje sedam minuta straha. A inženjeri koji su to sagradili nisu mogli ni prstom da pomeraju — samo su gledali ekran i čekali signal da je rover živ.

Poneo je i helikopter

Uz poslednji veliki rover stiglo je i nešto sasvim novo: mali helikopter, težak koliko i tvoja školska torba.

Letenje na Marsu je mnogo teže nego kod nas. Vazduh je tamo skoro sto puta redak, pa krila propelera nemaju skoro ničega da se odupru.

Inženjeri su ga napravili sa propelerima koji se okreću mnogo brže nego na Zemlji, baš da bi savladali taj redak vazduh.

Kad je poleteo, bio je to prvi let ikad izveden na drugoj planeti.

Trebalo je da odleti svega nekoliko puta, kao mali probni test. Umesto toga, leteo je preko tri godine i napravio skoro sedamdeset letova, izviđajući teren ispred rovera kao mali izviđač.

A taj mali helikopter, kao i roveri koje je pratio, nije imao samo broj. Imao je i ime.

Stani i pitaj Zašto misliš da su roveri i ovaj helikopter dobili imena, a ne samo brojeve?

Imena su birala deca

Svaki od velikih rovera dobio je ime na takmičenju za decu iz škola.

Devetogodišnja devojčica je jednom predložila ime koje je značilo radoznalost. Drugi rover je nazvala dvanaestogodišnja devojčica, imenom koje znači istrajnost.

Deca su smišljala imena, i sad ta imena voze po drugoj planeti.

Roveri strpljivo rade svoj posao, dan za danom, godinama duže nego što je iko planirao. Jedan je vozio po Marsu petnaest godina, iako mu je zadatak trajao svega devedeset dana.

Mala kolica, poslata daleko od kuće, i danas dobro rade svoj posao — mnogo, mnogo duže nego što je iko od njihovih graditelja očekivao.

---

Za razgovor posle čitanja

1. Zašto je bolje da rover sam prepozna opasnost, nego da čeka uputstvo sa Zemlje?

2. Da si ti pisao spisak zadataka za rover za sutra, šta bi mu prvo tražio da uradi?

3. Kako bi ti nazvao sledećeg rovera, da učestvuješ na takmičenju?