Svemir · Osamnaesti deo

Slušamo već šezdeset godina. Za sada je tiho.

O tome gde tražimo druge — i zašto niko ne zna šta tišina znači

---

Negde na svetu, upravo sada, ogromna bela antena okrenuta je ka nebu.

Ne emituje ništa. Samo sluša.

Takve antene slušaju od 1960. godine. Prvi put je jedan astronom uperio antenu u dve obližnje zvezde i čekao da čuje nešto što priroda ne bi mogla sama da napravi.

Od tada su slušali hiljade zvezda, godinama, danonoćno.

I sve to vreme — ništa.

Zašto uopšte očekujemo da nekoga ima

Zbog brojeva.

U našoj galaksiji ima na stotine milijardi zvezda. Do pre trideset godina nismo znali ni da li ijedna od njih, osim naše, uopšte ima planete.

Danas znamo. Ima ih skoro svaka.

Pronašli smo već hiljade planeta kod drugih zvezda, a to su samo one koje smo stigli da primetimo. Kad se sve sabere, planeta u našoj galaksiji verovatno ima više nego zvezda.

Milijarde i milijarde svetova. Na nekima ima vode, kamena i toplote — isto što je bilo i ovde.

Stani i pitaj Ako planeta ima toliko mnogo — koliko njih bi, po tvom osećaju, moglo imati nekoga na sebi?

Iskren odgovor: niko ne zna

I to ne zato što nismo dovoljno pametni. Nego zato što imamo samo jedan primer.

Znamo za tačno jednu planetu na kojoj postoji život. Ovu.

A iz jednog primera se ne može zaključiti koliko je nešto često.

Zamisli da si našao jednu školjku na plaži i da iz toga treba da pogodiš koliko školjki ima na svim plažama sveta. Možda ih ima svuda. Možda si našao jedinu. Sa jednom školjkom u ruci, jednostavno ne možeš da znaš.

Zato ovo pitanje nema odgovor koji bi neko mogao da ti kaže. Ima samo traženje.

Kako tražimo

Na tri načina, i sva tri istovremeno.

Prvo, slušamo. Ako neko negde ima nešto slično našem radiju ili televiziji, mi bismo to mogli uhvatiti. Antene prolaze kroz nebo, zvezdu po zvezdu, i traže signal koji se ponavlja previše uredno da bi bio slučajan.

Drugo, njušimo vazduh. Sećaš se da svetlost nosi spisak sastojaka? Kad neka planeta prođe ispred svoje zvezde, deo svetlosti prođe kroz njen vazduh — i mi možemo pročitati šta u njemu ima. Tražimo gasove koje ne bi bilo lako napraviti bez živih bića.

Treće, tražimo kod komšija. I to je možda najzanimljivije.

Okeani ispod leda

Neki meseci Jupitera i Saturna izgledaju kao mrtve ledene kugle. A ispod te ledene kore krije se pravi okean tečne vode — i to više vode nego što je ima na celoj Zemlji.

Kako voda ostaje tečna tako daleko od Sunca? Zato što ih ogromna planeta pored njih stalno gnječi i isteže dok kruže oko nje, a gnječenje pravi toplotu. Isto kao kad dugo savijaš žicu pa je opipaš — topla je.

Jedan od tih meseca radi nešto neverovatno: kroz pukotine na južnom polu izbacuje mlazeve vode pravo u svemir, kao ogromne gejzire.

A mi smo kroz te mlazeve proleteli.

Letelica je prošla kroz vodenu maglu, uzela uzorak i izmerila šta je u njemu. Našla je vodu, so i one delove od kojih se grade živa bića.

Nije našla život. Ali je našla kuhinju u kojoj bi mogao da nastane.

Labels