Svemir · Osamnaesti deo

Slušamo već šezdeset godina. Za sada je tiho.

O tome gde tražimo druge — i zašto niko ne zna šta tišina znači

---

Negde na svetu, upravo sada, ogromna bela antena okrenuta je ka nebu.

Ne emituje ništa. Samo sluša.

Takve antene slušaju od 1960. godine. Prvi put je jedan astronom uperio antenu u dve obližnje zvezde i čekao da čuje nešto što priroda ne bi mogla sama da napravi.

Od tada su slušali hiljade zvezda, godinama, danonoćno.

I sve to vreme — ništa.

Zašto uopšte očekujemo da nekoga ima

Zbog brojeva.

U našoj galaksiji ima na stotine milijardi zvezda. Do pre trideset godina nismo znali ni da li ijedna od njih, osim naše, uopšte ima planete.

Danas znamo. Ima ih skoro svaka.

Pronašli smo već hiljade planeta kod drugih zvezda, a to su samo one koje smo stigli da primetimo. Kad se sve sabere, planeta u našoj galaksiji verovatno ima više nego zvezda.

Milijarde i milijarde svetova. Na nekima ima vode, kamena i toplote — isto što je bilo i ovde.

Stani i pitaj Ako planeta ima toliko mnogo — koliko njih bi, po tvom osećaju, moglo imati nekoga na sebi?

Iskren odgovor: niko ne zna

I to ne zato što nismo dovoljno pametni. Nego zato što imamo samo jedan primer.

Znamo za tačno jednu planetu na kojoj postoji život. Ovu.

A iz jednog primera se ne može zaključiti koliko je nešto često.

Zamisli da si našao jednu školjku na plaži i da iz toga treba da pogodiš koliko školjki ima na svim plažama sveta. Možda ih ima svuda. Možda si našao jedinu. Sa jednom školjkom u ruci, jednostavno ne možeš da znaš.

Zato ovo pitanje nema odgovor koji bi neko mogao da ti kaže. Ima samo traženje.

Kako tražimo

Na tri načina, i sva tri istovremeno.

Prvo, slušamo. Ako neko negde ima nešto slično našem radiju ili televiziji, mi bismo to mogli uhvatiti. Antene prolaze kroz nebo, zvezdu po zvezdu, i traže signal koji se ponavlja previše uredno da bi bio slučajan.

Drugo, njušimo vazduh. Sećaš se da svetlost nosi spisak sastojaka? Kad neka planeta prođe ispred svoje zvezde, deo svetlosti prođe kroz njen vazduh — i mi možemo pročitati šta u njemu ima. Tražimo gasove koje ne bi bilo lako napraviti bez živih bića.

Treće, tražimo kod komšija. I to je možda najzanimljivije.

Okeani ispod leda

Neki meseci Jupitera i Saturna izgledaju kao mrtve ledene kugle. A ispod te ledene kore krije se pravi okean tečne vode — i to više vode nego što je ima na celoj Zemlji.

Kako voda ostaje tečna tako daleko od Sunca? Zato što ih ogromna planeta pored njih stalno gnječi i isteže dok kruže oko nje, a gnječenje pravi toplotu. Isto kao kad dugo savijaš žicu pa je opipaš — topla je.

Jedan od tih meseca radi nešto neverovatno: kroz pukotine na južnom polu izbacuje mlazeve vode pravo u svemir, kao ogromne gejzire.

A mi smo kroz te mlazeve proleteli.

Letelica je prošla kroz vodenu maglu, uzela uzorak i izmerila šta je u njemu. Našla je vodu, so i one delove od kojih se grade živa bića.

Nije našla život. Ali je našla kuhinju u kojoj bi mogao da nastane.

Jednom se nešto ipak čulo

Godine 1977, jedna antena je uhvatila signal.

Bio je jak, uredan i dolazio je sa jednog određenog mesta na nebu. Trajao je sedamdeset dve sekunde.

Naučnik koji je sutradan pregledao ispis toliko se iznenadio da je zaokružio brojeve i sa strane olovkom napisao samo jednu reč: Wow.

Po tome se taj signal i danas zove.

Antene su posle toga bezbroj puta gledale u isto mesto na nebu. Signal se nikada više nije javio.

Ne znamo šta je bio. Predloženo je više objašnjenja i nijedno nije potvrđeno. Ostao je jedan jedini zapis od sedamdeset dve sekunde, star skoro pedeset godina.

Napravi svoju poruku

Ljudi su 1977. poslali dve letelice ka izlazu iz Sunčevog sistema. Na svakoj je pričvršćena zlatna ploča sa zvucima i slikama sa Zemlje. One i danas lete, dalje nego bilo šta što smo napravili.

Sad je tvoj red. Uzmi papir i smisli šta bi ti stavio na takvu ploču.

Ali pazi na zamku: onaj ko je nađe ne zna nijedan naš jezik. Možda ne vidi bojama kao mi. Možda nema ni oči.

Šta bi izabrao? Tri zvuka, tri slike i jednu stvar koju bi hteo da zna o nama.

Zašto je onda tako tiho?

Ovo pitanje muči ljude decenijama, i postoji više mogućih odgovora. Nijedan nije dokazan.

Možda su prosto predaleko. Signal slabi sa razdaljinom, a galaksija je ogromna.

Možda smo se mimoišli u vremenu. Zemlja postoji milijardama godina, a mi slušamo tek šezdeset. Kao kad bi neko pokucao na vrata dok si bio na letovanju.

Možda je život čest, a ovakav život redak. Bakterija u okeanu ne šalje radio-poruke.

Možda slušamo pogrešno. Mi tražimo radio zato što mi koristimo radio. Neko drugi bi mogao da priča na način koji nam nikad ne bi pao na pamet.

A možda smo, koliko god čudno zvučalo, zaista sami — bar u ovom delu galaksije.

I još nešto o razgovoru

Kad bismo sutra uhvatili poruku sa najbliže zvezde i odmah odgovorili, odgovor na naš odgovor bi stigao tek za osam godina.

Sa druge strane galaksije, čekali bismo sto hiljada godina.

To ne bi bio razgovor. To bi bilo dopisivanje između ljudi koji se nikad neće sresti, sa pismima koja putuju duže nego što traju čitave civilizacije.

Zato antene i dalje slušaju.

Ako se jednog dana nešto javi, to će verovatno biti neko ko je poruku poslao davno pre nego što si se ti rodio.

---

Za razgovor posle čitanja

1. Šta bi bilo čudnije: da otkrijemo da nekoga ima, ili da otkrijemo da nema nikoga?

2. Kako bi objasnio nekome ko nema oči šta je boja?

3. Da uhvatimo poruku, šta misliš da li bi trebalo da odgovorimo?