Fizika · Drugi deo

Kamen i pero padaju isto brzo

Pero ipak zaostaje. Krivac nije težina, nego nešto što ne vidiš.

Uzmi kamenčić u jednu ruku i list papira u drugu. Ispruži obe ruke iznad glave. Pusti ih u istom trenutku.

Kamenčić ide pravo dole i lupi o pod. Papir se koleba levo-desno, skreće, spušta se polako. Kamenčić je odavno stigao dok papir još putuje.

Objašnjenje se nudi samo od sebe. Kamenčić je teži, pa pada brže. Papir je lakši, pa pada sporije. To si upravo video svojim očima.

Sad probaj još jednom, ali drugačije.

Dva lista koja ne stižu zajedno

Uzmi dva ista lista papira. Iz iste sveske, iste veličine, otkinuta jedan za drugim. Jedan ostavi ravan. Drugi zgužvaj u čvrstu lopticu, što tešnju možeš.

Pusti ih odjednom sa iste visine.

Loptica pada pravo dole i stiže prva. Ravan list zaostaje, klizi u stranu, spušta se polako. A ta dva lista teže potpuno isto. Zgužvani papir nije ni gram teži nego pre nego što si ga zgužvao.

Stani i pitaj: Ako oba lista teže isto, a ne stižu u isto vreme, šta je onda odlučilo ko je prvi?

Nije težina. Težina se nije promenila. Promenio se oblik.

Vazduh nije prazan

Kad ti se čini da između tvoje ruke i poda nema ničega, grešiš. Tu je vazduh. On je stvar, ima svoju težinu, samo je providan pa ga ne primećuješ.

Da bi bilo šta stiglo do poda, mora da progura taj vazduh, da ga skloni sa puta. I tu počinje razlika.

Znaš kako je kad staviš ruku kroz prozor automobila u vožnji. Ako držiš dlan ravno, kao lopaticu okrenutu prema vetru, ruka ti se trza unazad i teško je zadržati. Ako okreneš dlan bočno, kao nož, ruka klizi kroz vazduh gotovo bez otpora. Ista ruka, ista težina, potpuno drugačije guranje.

Ravan list papira je dlan okrenut prema vetru. Širok, sa mnogo površine kojom mora da razgrne vazduh ispred sebe. Zgužvana loptica je mala i zbijena, kao pesnica. Ima malo površine, pa razgrće malo vazduha, i vazduh je jedva usporava.

Isto važi i za pero. Pero je gotovo sve površina, tanko i rašireno. Vazduh ga hvata odozdo i drži kao nevidljiv dlan.

Šta ostaje kad se vazduh skloni

Sad zamisli mesto na kome vazduha uopšte nema. Nema šta da razgrćeš, nema ničega što bi te hvatalo odozdo. Postoji samo ono što te vuče nadole.

Stani i pitaj: Da na tom mestu pustiš kamen i pero iz iste visine, ko bi stigao prvi?

Takvo mesto ne moraš da zamišljaš. Sećaš se da smo pričali o Mesecu, o tome kako pada oko Zemlje a nikad ne padne. Na Mesecu nema vazduha. Nema ničega da uspori pero.

Godine 1971, astronaut po imenu Dejvid Skot stajao je na Mesecu ispred kamere. U desnoj ruci je držao geološki čekić, težak koliko flaša vode. U levoj sokolovo pero, lakše od kašičice šećera. Podigao je obe ruke u visinu ramena i pustio ih u istom času.

Čekić i pero spustili su se zajedno. Bez kolebanja, bez skretanja, pero je išlo pravo dole isto kao i čekić, i dodirnuli su prašinu u istom trenutku.

Ono što vuče ne pita koliko težiš

Sila koja stvari vuče ka tlu ne meri koliko je nešto teško da bi odlučila koliko brzo će ga vući. Ona vuče kamen i pero na isti način.

Kod nas, dole na Zemlji, između predmeta i poda uvek stoji vazduh. On se meša u posao. Neke stvari propušta skoro slobodno, a druge hvata i koči, u zavisnosti od toga koliko su široko raširene.

Zato ti se čini da težina odlučuje. Ne odlučuje težina. Odlučuje vazduh.

Uradi u kuhinji

Uzmi debelu knjigu i list papira manji od korica. Prvo ih pusti jedno pored drugog sa iste visine i gledaj koliko papir zaostane.

Sad položi taj isti list na knjigu, odozgo, tako da nijedan ugao ne viri preko ivice. Drži knjigu vodoravno i pusti je.

Papir pada zajedno sa knjigom, prilepljen uz korice, i stiže na pod u istom trenutku. Nisi ga zalepio. Knjiga mu je razgrnula vazduh.

Papir za to vreme pada onako kako bi padao svaki put kad mu vazduh ne bi stajao na putu.

Za razgovor posle čitanja

Koja stvar u kući bi, po tebi, najduže padala sa stola do poda?

Da si ti stajao na Mesecu tog dana, šta bi ti poneo da pustiš iz ruku?

Da li ti se nekad desilo da si bio potpuno siguran u nešto, pa se ispostavilo da si video samo pola priče?