Fizika · Peti deo

Jabuka i Mesec rade istu stvar

Njutnovo pitanje nije bilo zašto jabuka pada. Bilo je dokle to padanje seže.

U bašti jedne kuće u Engleskoj, pre više od tri veka, sedeo je mladić i gledao jabuku kako pada sa grane.

Zvao se Isak Njutn. Imao je oko dvadeset tri godine i nije bio na poslu jer je u zemlji harala bolest, pa su škole i univerziteti bili zatvoreni. Otišao je kući, na seosko imanje, i tamo je imao previše vremena.

Prvo da raščistimo jednu stvar. Jabuka ga nije lupila po glavi. Tu priču su ljudi dodali kasnije jer je smešnija. Njutn je sam pričao o jabuci, godinama kasnije, prijatelju koji je taj razgovor zapisao, i u tom zapisu jabuka samo pada na zemlju dok on sedi i gleda.

Pogrešno pitanje i pravo pitanje

Njutn nije otkrio da stvari padaju. To je znao svaki ratar, svako dete koje je ispustilo kašiku.

Ono što ga je zaustavilo bilo je drugačije. Jabuka ne pada u stranu. Ne odleti koso. Ide pravo ka zemlji, kao da je nešto dole vuče. I to nešto radi svoj posao i na vrhu drveta, a ne samo pri tlu.

Pa je pomislio: ako to vuče sa vrha drveta, vuklo bi i sa vrha kuće. Ako vuče sa vrha kuće, vuklo bi i sa vrha planine. Dokle onda? Gde prestaje?

Stani i pitaj: Kad bi se popeo mnogo, mnogo više od najviše planine, misliš li da bi te i tamo nešto vuklo nadole?

Dva sveta koja se ne mešaju

Da shvatiš koliko je to bilo neobično pitanje, moraš znati u šta su ljudi tada verovali.

Verovali su da postoje dva odvojena sveta. Dole, kod nas, stvari su prljave, kvare se, padaju i staju. Gore, na nebu, sve je savršeno i večno, i tamo važe druga pravila. Mesec i zvezde nisu bili od istog materijala kao kamen u dvorištu, niti su slušali iste zakone.

Pitati dokle seže ono što obara jabuku bilo je kao pitati da li se pravila iz dvorišta primenjuju u nebu. Većini je to zvučalo kao besmislica.

Ako seže dokraja

Njutn je izabrao najhrabriji odgovor. Ne prestaje nigde. Slabi kako ideš dalje, ali ne prestaje.

A ako ne prestaje, onda dopire i do Meseca. I onda Mesec, dok kruži gore, oseća potpuno istu stvar koju je osetila jabuka.

Odmah se javlja zamerka. Ako Zemlja vuče Mesec, zašto Mesec ne padne na nas?

Sećaš se da smo o tome već pričali. Mesec pada. Pada stalno, svakog trenutka. Samo što se u isto vreme kreće i u stranu, tako brzo da promašuje Zemlju. Pada i promašuje, pada i promašuje, i to promašivanje u krug zovemo kruženjem.

Jabuka je promašila jer nije imala nikakvu brzinu u stranu. Zato je stigla u travu.

Stani i pitaj: Ako je ista sila u pitanju, zašto Mesec ne pada brzo kao jabuka?

Pravilo koje slabi na daljinu

Zato što Mesec nije na grani. Mnogo je dalje, a što si dalje, to vučenje slabi.

I ne slabi kako bilo. Njutn je shvatio po kom pravilu slabi. Kad se udaljiš dvostruko, vučenje ne postane upola slabije, nego četiri puta slabije. Kad se udaljiš tri puta, postane devet puta slabije.

To zvuči čudno dok ne uzmeš baterijsku lampu. Uperi je u zid izbliza i dobiješ mali, oštar, jak krug svetla. Odmakni se dvostruko i krug postane dvostruko širi u svakom pravcu, znači pokriva četiri puta veću površinu zida. Ista količina svetla, razmazana preko četiri puta više mesta, pa je svuda četiri puta bleđa.

Vučenje se ponaša isto. Rasipa se na sve strane od Zemlje, i što je dalje, to je razmazanije.

Onda je Njutn seo i računao. Uzeo je koliko brzo pada jabuka, koliko je Mesec daleko, koliko mu treba da obiđe Zemlju. Ako je pravilo tačno, brojevi moraju da se slože.

Složili su se.

Ono što ni on nije znao

Njutn je time dobio nešto ogromno. Jedno jedino pravilo koje važi i za kašiku koja ti ispadne i za Mesec i za planete. Dva sveta su postala jedan.

Ali jedno pitanje nije umeo da dotakne, i bio je pošten pa je to i napisao. Znao je koliko jako gravitacija vuče i po kom pravilu. Nije znao šta je ona zapravo, ni kako Zemlja uspeva da dohvati Mesec preko toliko praznog prostora, bez konopca i bez dodira.

Rekao je otvoreno da o tome neće da izmišlja objašnjenje. To je ostavio nekom drugom, mnogo kasnije.

Uradi u kuhinji

Ugasi svetlo i upali baterijsku lampu uperenu pravo u zid, sa rastojanja od jednog koraka. Neka neko olovkom lako obeleži gde je gore, a gde dole ivica kruga, pa izmeri koliko je krug visok.

Odmakni se na dva koraka i izmeri ponovo. Krug nije za malo veći, nego otprilike dvostruko viši, i toliko širi.

Uporedi i koliko je svetao. Sa dva koraka isto svetlo pokriva četiri puta veći komad zida, pa je zid osetno bleđi.

Isti taj račun, primenjen na nešto što ne svetli, doveo je jednog mladića iz bašte do Meseca.

Za razgovor posle čitanja

Šta misliš, da li Mesec vuče Zemlju, ili samo Zemlja vuče Mesec?

Kako bi izgledao dan u dvorištu kad bi vučenje odjednom oslabilo četiri puta?

Njutn je rekao da neće da izmišlja odgovor na ono što ne zna. Da li je tebi teško da kažeš da nešto ne znaš?