Fizika · Sedamnaesti deo

Gruda koju su odložili u ćošak

Iz mora su izvadili kipove i jedan zeleni komad metala. Kipovi su bili očekivani. Komad metala nije smeo da postoji.

Godine 1900. grupa grčkih ronilaca koji su vadili sunđere zatekla se u oluji i sklonila kraj malog ostrva Antikitere.

Dok su čekali da nevreme prođe, jedan od njih je zaronio da vidi ima li tu sunđera. Vratio se uznemiren i rekao da je dole gomila tela.

Bili su to kipovi. Na dnu je ležala olupina broda potonulog pre dve hiljade godina, natovarenog bronzanim i mermernim statuama.

Vadili su ih mesecima i slali u muzej u Atini. Uz kipove je izvučen i jedan neugledan zeleni komad, veličine knjige, sav srastao od morskih naslaga.

Ostavljen je sa strane. Niko nije imao vremena za grumen metala kad su tu kipovi.

Zubac koji nije imao gde da bude

Posle nekoliko meseci grumen je pukao dok se sušio, i neko je u pukotini video nešto.

Bio je to zupčanik. Točkić sa zupcima po obodu, sitnim i pravilnim, urađenim tako precizno da bi mogli da stanu u sat.

To je bio problem. Zupčanici u napravama koje nešto računaju pojavljuju se u Evropi tek oko hiljadu četiristote godine, u prvim velikim satovima na crkvenim tornjevima. A ovaj je ležao u brodu potonulom hiljadu i po godina pre toga.

Godinama su se stručnjaci sporili. Neki su tvrdili da je taj komad kasnije upao u olupinu, sa nekog drugog broda. Drugi da je podvala. Neko je predložio da se predmet jednostavno ne pominje, jer ne pripada nigde.

Stani i pitaj: Šta bi ti uradio da nađeš nešto što po svemu što znaš ne bi trebalo da postoji?

Kad su ga konačno pogledali unutra

Prvo su ga snimili rendgenom, istim onim kojim se u bolnici gleda kost kroz meso. Videla se senka mnogo više točkića nego što se naslućivalo.

Prava slika je stigla tek pre dvadesetak godina, kad je u Atinu dovezena mašina teška osam tona koja pravi hiljade snimaka predmeta iz svih uglova i od njih slaže tačan trodimenzionalni prikaz onoga što je unutra.

Unutra je bilo tridesetak zupčanika, poređanih jedan iza drugog, i sitna slova urezana po pločama, uputstvo za upotrebu.

Sprava je radila ovako. Okreneš ručicu sa strane, i kazaljke na brojčanicima krenu. Jedna pokazuje gde je Sunce među zvezdama, druga gde je Mesec. Mali kružić, obojen pola belo pola crno, okreće se i pokazuje da li je Mesec pun ili u opadanju. Na poleđini su brojčanici koji govore kada dolazi pomračenje, i koje godine se održavaju igre.

Okretanjem ručice pomeraš se kroz vreme, unapred ili unazad, i sprava ti kaže kako će nebo tada izgledati.

Najteži deo

Ovde dolazi ono zbog čega se stručnjaci i danas čude.

Zupčanik se okreće ravnomerno. Ako veliki točak sa dvadeset zubaca zahvati mali sa deset, mali će se uvek okrenuti dvaput na svaki obrt velikog. Uvek isto, bez izuzetka. To je i cela draž zupčanika.

Ali Mesec se po nebu ne kreće ravnomerno. Nekad napreduje brže, nekad sporije, i to se ponavlja iz meseca u mesec. Grci su to primetili posmatranjem i zapisali, mnogo pre nego što je iko znao zašto.

Kako, dakle, od točkova koji se okreću ravnomerno napraviti kazaljku koja ide neravnomerno?

Stani i pitaj: Kad guraš vrteški u parku, da li ideš brže kad se držiš za ivicu ili kad si blizu sredine?

Čep i prorez

Rešenje koje su smislili je ovakvo.

Uzmeš dva točka i ne staviš ih na istu osovinu, nego jedan malo pomeriš u stranu. Na prvom točku zabodeš čepić. U drugom točku isečeš prorez, kanal. Čepić prvog točka uđe u prorez drugog i vuče ga.

Pošto centri nisu na istom mestu, čepić dok putuje u krug nije uvek jednako udaljen od sredine drugog točka. Čas je bliži, čas dalji, i klizi napred-nazad kroz prorez.

A kad je bliži sredini, isto guranje okrene drugi točak brže. Kad je dalji, okrene ga sporije.

Prvi točak se sve vreme okreće mirno i jednako. Drugi ubrzava i usporava, tačno onako kako to radi Mesec na nebu.

Ono što se ne zna

Ko je ovo napravio, ne zna se. Nema potpisa.

Ne zna se ni gde je pravljena, ni za koga, ni koliko je koštala. Ne zna se ni da li je bila jedina takva ili je postojala radionica koja je pravila još.

A najčudnije je ovo: posle nje, hiljadu i po godina, nigde na svetu nije napravljeno ništa slično po složenosti. Znanje potrebno da se to sastavi izgubilo se toliko potpuno da su ga ljudi morali smisliti ponovo, iz početka.

Za to vreme je gruda ležala na dnu mora, pa još stotinu godina u muzeju, dok neko nije primetio zubac.

Uradi u kuhinji

Nađi dva poklopca od tegli različite veličine, jedan širok i jedan mali. Flomasterom nacrtaj tačku na ivici svakog.

Položi ih na sto tako da se ne dodiruju, pa oko oba prebaci široku gumicu, dobro zategnutu, kao kaiš.

Okreni veliki poklopac tačno jedanput, polako, i broji koliko puta se u međuvremenu okrene mali. Broj nije slučajan — zavisi samo od toga koliko su poklopci veliki. Sa drugim parom poklopaca dobićeš drugi broj, i uvek isti za taj par.

Gumica mora biti zategnuta da ne proklizava, inače brojanje ne valja. Ako proklizava, primakni poklopce jedan drugom.

Za razgovor posle čitanja

Zašto bi nekome pre dve hiljade godina uopšte trebala sprava koja govori gde će Mesec biti?

Kako se, po tebi, jedno takvo znanje može izgubiti tako da ga niko ne ponovi hiljadu godina?

Šta bi ti danas stavio u sanduk da ga neko nađe za dve hiljade godina?