Svemir · Trideset prvi deo

Astronauti su na Mesecu ostavili ogledalo. Još uvek radi.

O jednoj stvari iz 1969. koju naučnici koriste i danas

---

Kad su prvi ljudi sišli na Mesec, poneli su sa sobom nekoliko stvari koje su tamo ostavili.

Zastavu. Nekoliko alatki. Jednu metalnu pločicu sa porukom.

I jednu tablu veličine manjeg poslužavnika, punu sitnih staklenih ogledalaca.

Spustili su je na tlo, poravnali i otišli.

To je jedina stvar sa tog putovanja koja i dan-danas radi svoj posao. Prošlo je više od pedeset godina, a ona i dalje služi — svake nedelje.

Nije obično ogledalo

Obično ogledalo je nezgodno. Ako u njega svetliš pod uglom, svetlost odleti u stranu, a ne nazad ka tebi.

Da bi ti se svetlost vratila, moraš da staneš tačno ispred njega.

Ovo ogledalo je drugačije. Ono vraća svetlost tačno tamo odakle je došla — bez obzira na to pod kojim uglom je stigla.

A takvu stvar si već video, mnogo puta.

To su oni crveni i beli katadiopteri na biciklu. I mačje oči na ivici puta koje zasvetle kad ih farovi obasjaju.

Zato biciklista svetli u mraku iz bilo kog ugla — svetlo automobila mu udari u katadiopter i vrati se pravo vozaču u oči.

Stani i pitaj Zašto bi neko nosio čak na Mesec nešto što radi isto kao katadiopter na tvom biciklu?

Da bismo mogli da gađamo svetlošću

Na Zemlji postoji nekoliko opservatorija koje rade neverovatnu stvar.

Upere snažan snop svetlosti tačno u to mesto na Mesecu i opale.

Svetlost putuje do Meseca, udari u ogledalo, okrene se i vrati nazad — u istu tu opservatoriju.

A onda se izmeri koliko joj je vremena trebalo.

Pošto tačno znamo koliko je svetlost brza, iz vremena se lako izračuna razdaljina. Isto kao kad znaš koliko brzo hodaš, pa iz vremena hodanja izračunaš koliko si prešao.

Stani i pitaj Sećaš se koliko svetlosti treba da stigne sa Meseca do nas? Koliko onda traje ceo put — tamo i nazad?

Nešto manje od tri sekunde.

Toliko brzo da bi, dok izgovoriš „jedan, dva, tri", svetlost već otišla do Meseca i vratila se.

Koliko je to tačno

Mesec je od nas udaljen skoro četiristo hiljada kilometara.

A zahvaljujući toj tabli sa ogledalcima, tu razdaljinu danas znamo na svega nekoliko santimetara tačno.

Zamisli da izmeriš razdaljinu od svoje kuće do nekog grada na drugom kraju sveta — i da grešiš za manje od širine dlana.

Ima i jedna teškoća o kojoj se retko priča.

Snop svetlosti se na tako dugom putu proširi. Kad stigne do Meseca, više nije tanak kao olovka — razlio se preko nekoliko kilometara tla.

Ogledalo uhvati samo mrvicu toga. A i ono što se vrati, opet se usput raširi.

Na kraju se u opservatoriju vrati toliko malo svetlosti da naučnici broje pojedinačne delove — ponekad se od celog opaljenog snopa vrati svega nekoliko.

I to je dovoljno.

Uradi u dvorištu

Treba ti bicikl sa katadiopterom i baterijska lampa. Radi se u mraku.

Prvo uzmi obično ogledalce i svetli u njega sa strane, ukoso. Vidiš da se svetlost odbija u zid, a ne nazad ka tebi.

Sad svetli u katadiopter na biciklu, i to iz raznih uglova — sleva, zdesna, odozdo.

Svaki put ti zasvetli pravo u oči. Uvek, iz svakog ugla. To je isto ono što radi ogledalo koje leži u mesečevoj prašini već pedeset godina.

Šta smo tako saznali

Kad nešto meriš iz godine u godinu, počneš da primećuješ promene.

Tako smo saznali ono što ti je već poznato: Mesec nam beži.

Svake godine odmakne se za oko četiri santimetra. Otprilike koliko za godinu dana porastu tvoji nokti.

To niko nije mogao da izmeri dok ogledalo nije stiglo gore. Sad se meri redovno, kao kad ti roditelji olovkom obeležavaju visinu na dovratku.

Zbog tog beženja će jednog dana, za mnogo miliona godina, prestati potpuna pomračenja Sunca. Mesec će postati premali da ga prekrije.

Sve to znamo zato što je 1969. neko spustio poslužavnik sa ogledalcima u prašinu i pažljivo ga okrenuo ka Zemlji.

A doneli su i kamenje

Sa tog prvog puta doneli su i preko dvadeset kilograma mesečevog kamenja.

Baš to kamenje je kasnije reklo ono što ti već znaš iz priče o nastanku Meseca: da je napravljen od istog materijala kao Zemlja, samo bez teškog dela iz sredine.

Znači, sa tog putovanja imamo dve stvari koje i dalje govore.

Kamenje koje leži u laboratorijama i koje se i danas ispituje novim spravama.

I ogledalo koje leži gore, u tišini, i strpljivo čeka sledeći snop svetlosti sa Zemlje.

---

Za razgovor posle čitanja

1. Zašto je važno da ogledalo vraća svetlost baš tamo odakle je došla?

2. Kako bi ti izmerio nešto što ne možeš da dodirneš, samo pomoću vremena?

3. Da smeš da ostaviš jednu stvar na Mesecu za ljude koji dolaze za sto godina, šta bi ostavio?