Skip to main content

Šaka nije tvrđa od daske

Sport · Treći deo

Šaka nije tvrđa od daske

Trojica fizičara, kamera koja snima vrlo brzo, i jedan centimetar koji odlučuje sve.

U sali je tišina. Dvoje ljudi drži drvenu dasku, svako sa svoje strane.

Karatista stane ispred daske. Podigne ruku i spusti je. Daska pukne na dva dela i oba dela padnu na pod.

Ljudi koji to gledaju obično pomisle jedno: ta šaka mora da je tvrda kao kamen. Nije tako.

Trojica koji su to izmerili

Pre mnogo godina troje ljudi je odlučilo da to proveri kako treba. Radili su na velikoj školi u Americi.

Jedan je bio profesor fizike, jedan student, a treći je bio i fizičar i majstor karatea. Zvao se Ronald Meknejr i kasnije je postao astronaut.

Snimali su udarce kamerom koja pravi mnogo sličica u sekundi. Onda su daske stavljali u mašinu koja pritiska, da vide koliko daska može da izdrži.

Stani i pitaj

Koliko misliš da daska može da se savije pre nego što pukne? Pokaži prstima.

Jedan centimetar

Mašina je pokazala broj. Daska duga oko trideset santimetara savije se za jedan jedini centimetar, i tu pukne.

Jedan centimetar je otprilike širina tvog malog nokta. Toliko malo.

Znači da šaka ne mora da bude jača od drveta. Mora samo da savije dasku za taj nokat, i to vrlo brzo.

Brzina umesto snage

Kamera je izmerila brzinu Meknejrove šake. Kretala se oko četrdeset kilometara na sat, otprilike kao bicikl koji juri nizbrdo.

Ako dasku guraš polako, ona se samo pomeri i saginje se sa tobom. Ako u nju stigneš vrlo brzo, ceo pritisak stane u jedan mali trenutak.

Taj kratki pritisak je bio ogroman. Kao kad bi na sredinu daske odjednom stalo četvoro odraslih ljudi.

Fizičari su na kraju napisali da tu nema nikakvog trika. I početnik može da nauči da prelomi dasku.

Stani i pitaj

Kad bi ti udarao dasku, da li bi ciljao u dasku ili iza daske?

Ne staje se na dasci

Ruka nije najbrža na kraju puta. Najbrža je negde na sredini, pa posle sama počne da usporava.

Ako ciljaš tačno u dasku, ruka ti do daske već usporava. Zato karatisti ciljaju u tačku ispod daske i prolaze kroz nju.

Sećaš se Jamalovog gola. Tamo je bilo važno gde je lopta udarena. Ovde je važno koliko brzo ruka stigne.

Uradi u kuhinji

Uzmi običan list papira. Prvo neka ga neko drži za gornje ćoškove, labavo, da visi.

Udari ga otvorenim dlanom po sredini. Papir će samo odleteti u stranu i ostati čitav.

Onda neka ga isti čovek zategne, da papir bude čvrst kao mala zastava. Udari isto tako. Sada će papir pući.

Isti papir, isti udarac. Razlika je u tome da li ga neko drži. Zato dasku uvek drže dvoje ljudi.

Pazi: ciljaš sredinu papira, nikad prste onoga ko drži. Dlan je otvoren i opušten. Daske i tvrde stvari se ne udaraju.

Nešto što se ne zna

Dve daske mogu da izgledaju potpuno isto, a da nisu iste. U drvetu postoje vlakna i čvorovi, mesta gde je nekada bila grana.

Zbog toga niko ne može unapred da kaže tačno koliko će baš ta daska izdržati. Zna se otprilike, ali se ne zna tačno.

Kad sledeći put vidiš nekoga kako lomi dasku, ne gledaj šaku.

Gledaj dasku i onaj jedan centimetar koji ona sme da se savije.

Za razgovor posle čitanja

1. Šta si ti već slomio bez namere, a da nisi bio jak: grančicu, keks, olovku? Kako se to desilo?

2. Zašto papir koji visi ne može da pukne, a zategnut može?

3. Da si ti bio u toj sobi sa kamerom, šta bi još izmerio?

Labels:

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Mesec pada na nas. Već četiri milijarde godina.

Svemir · Drugi deo Mesec pada na nas. Već četiri milijarde godina. O tome zašto ništa u svemiru zapravo ne stoji Uzmi lopticu i baci je preko dvorišta. Pala je. Baci je jače. Pašće dalje — ali opet će pasti. Baci je najjače što možeš, uz zalet i viku: preleteće pola dvorišta, možda i komšijsku ogradu. I pašće. Sve što baciš, padne. To znaš otkad si prvi put bacio kašiku sa stolice za hranjenje. Stani i pitaj Šta bi se desilo da lopticu baciš neverovatno jako? Toliko jako da preleti ceo grad? Pa celu državu? Top na vrhu planine Pre više od trista godina, jedan čovek po imenu Isak Njutn seo je i zamislio nešto blesavo. Zamislio je ogromnu planinu, toliko visoku da joj vrh viri iznad oblaka. A na vrhu planine — top. Ako top opali slabo, đule padne odmah ispod planine. Ako opali jače, đule preleti šumu i padne dalje. Ako opali još jače, preleti reku, pa grad, pa more. A onda je Njutn dodao ono što svi znaju, ali niko pre njega nije uklopio u ovu sliku. ...
Post a Comment
Read more

Slušamo već šezdeset godina. Za sada je tiho.

Svemir · Osamnaesti deo Slušamo već šezdeset godina. Za sada je tiho. O tome gde tražimo druge — i zašto niko ne zna šta tišina znači Negde na svetu, upravo sada, ogromna bela antena okrenuta je ka nebu. Ne emituje ništa. Samo sluša. Takve antene slušaju od 1960. godine. Prvi put je jedan astronom uperio antenu u dve obližnje zvezde i čekao da čuje nešto što priroda ne bi mogla sama da napravi. Od tada su slušali hiljade zvezda, godinama, danonoćno. I sve to vreme — ništa. Zašto uopšte očekujemo da nekoga ima Zbog brojeva. U našoj galaksiji ima na stotine milijardi zvezda. Do pre trideset godina nismo znali ni da li ijedna od njih, osim naše, uopšte ima planete. Danas znamo. Ima ih skoro svaka. Pronašli smo već hiljade planeta kod drugih zvezda, a to su samo one koje smo stigli da primetimo. Kad se sve sabere, planeta u našoj galaksiji verovatno ima više nego zvezda. Milijarde i milijarde svetova. Na nekima ima vode, kamena i toplote — isto što je bi...
Post a Comment
Read more

Do zvezde ne možeš otići. A ipak znamo od čega je.

Svemir · Trinaesti deo Do zvezde ne možeš otići. A ipak znamo od čega je. O tome kako svetlost nosi spisak sastojaka Pre skoro dvesta godina jedan francuski mislilac napravio je spisak stvari koje ljudi nikada neće moći da saznaju. Ne zato što su teške — nego zato što je nemoguće. Na tom spisku je bilo i ovo: od čega su napravljene zvezde. I zvučalo je razumno. Do zvezde ne možeš otići. Ne možeš uzeti parče i doneti ga kući. Ne možeš je zagrebati, izmeriti, pomirisati. Sve što od nje ikad stigne do nas jeste malo svetlosti. Ispostavilo se da je to sasvim dovoljno. Svetlost umeš da rasklopiš Sećaš se duge: sunčeva svetlost izgleda bela, a zapravo je sve boje izmešane. Kapi kiše je razdvoje na trake. To možeš i namerno, sa staklenom prizmom. Uđe bela svetlost, izađe traka od crvene do ljubičaste. Ljudi su to radili i pre dvesta godina. A onda je jedan od njih napravio bolju spravu, pažljivije pogledao sunčevu traku i primetio nešto što niko pre nije. U dug...
Post a Comment
Read more