Fizika · Četrnaesti deo

Pod vodom se čuje pre nego na vazduhu

Dva pingvina pod morem čuju se brže nego dvoje ljudi koji se dovikuju preko istog rastojanja.

Zaroni glavu u bazen i ostani mirno nekoliko sekundi.

Odmah primetiš da ne vlada tišina. Čuješ lupkanje po merdevinama na drugom kraju, čuješ nekoga ko je skočio, čuješ struganje nogu po pločicama. Sve to dopire do tebe, samo nekako čudno, tupo i bez pravca.

Iz toga skoro svi zaključe isto: voda guši zvuk.

Ne guši. Voda prenosi zvuk bolje nego vazduh, i to znatno brže.

Stani i pitaj: Ako voda prenosi zvuk bolje, zašto ti se onda pod vodom sve čini prigušeno?

Zvuk ne leti, zvuk se dodaje

Da bi ovo imalo smisla, moraš prvo videti šta zvuk zapravo jeste.

Zvuk nije nešto što putuje kroz vazduh kao ptica. Zvuk je guranje koje se predaje dalje.

Kad pljesneš dlanovima, gurneš vazduh oko sebe. Ti gurnuti delići vazduha odlete napred i gurnu sledeće, sledeći gurnu one iza njih, i tako u nizu, sve do nečijeg uva. Nijedan delić ne pređe ceo put. Svaki samo prosledi gurkanje komšiji.

Poređaj klikere na sto sa razmakom od jednog prsta među njima i gurni prvi. On mora da prevali ceo taj razmak pre nego što udari drugi. Onda drugi prevali svoj razmak. Poruka do kraja reda ide sporo, jer se pola vremena troši na prazan prostor.

Sad sastavi klikere da se dodiruju i gurni prvi. Guranje prođe kroz ceo red gotovo istog trena.

Zato je voda brža

Vazduh je red klikera sa razmacima. Njegovi delići su daleko jedan od drugog i lete slobodno.

U vodi su delići stisnuti jedan uz drugi, kao klikeri koji se dodiruju. Nema praznine koju treba prevaliti. Guranje se prosleđuje odmah.

Razlika nije mala. Zvuk kroz vodu ide više od četiri puta brže nego kroz vazduh.

Zamisli fudbalsko igralište. Ako neko vikne sa jednog gola, do drugog gola glas stigne za oko trećinu sekunde, taman toliko da primetiš kašnjenje. Pod vodom bi isti taj zvuk prešao to rastojanje pre nego što bi stigao da trepneš.

Stani i pitaj: Ako su delići u drvetu još čvršće spojeni nego u vodi, šta misliš koliko brzo zvuk ide kroz sto?

Pingvini koje niko nije čuo

Pingvini su na kopnu bučni. Deru se, dozivaju mladunce, prepiru se oko mesta.

Ali oni najveći deo života provode u moru, gde ih niko ne može pratiti. Dugo se samo nagađalo da li tamo uopšte proizvode zvuk.

Tek su pre nekoliko godina naučnici pingvinima zakačili male kamere sa mikrofonom na leđa i pustili ih da rone. Kad su posle pregledali snimke, čuli su ih. Kratke oštre zvuke, kraće od treptaja, koje su pingvini puštali dok love ribu.

Šta ti zvuci znače, još se ne zna. Možda dozivaju jedan drugog, možda plaše ribu, možda nešto treće. Zabeleženo je da postoje, i to je za sada sve.

A jedno se zna sigurno. Kad dva pingvina pod morem razmene taj kratki zvuk, on stiže brže nego što bi stigao tvoj glas do druga na drugom kraju dvorišta.

Zašto se tebi ipak čini mutno

Ostaje pitanje sa početka, i odgovor nije u vodi nego u tebi.

Tvoje uvo je napravljeno da hvata zvuk koji dolazi kroz vazduh. Pod vodom zvuk zaobiđe taj put i prođe pravo kroz kosti tvoje glave, pa ga čuješ nekako iznutra.

Zato ne znaš odakle dolazi. Inače pravac prepoznaješ tako što zvuk stigne u jedno uvo trunku pre nego u drugo, i mozak iz te sitne razlike zaključi na koju stranu da okreneš glavu. Pod vodom je zvuk toliko brz da ta razlika skoro nestane. Oba uva ga dobiju praktično istovremeno.

Čuješ sve, a ne znaš gde je šta.

Gde zvuka nema uopšte

Iz svega ovoga sledi nešto što se lako previdi.

Ako zvuk mora da se prosleđuje od delića do delića, onda mu trebaju delići. Tamo gde ih nema, nema šta da prenese guranje.

Sećaš se čekića i pera koji su zajedno pali na Mesecu. Tamo nema vazduha. Čekić je udario u tle, prašina je poletela, a nije se čulo ništa. Ni tup udarac, ni pucketanje.

Voda je najbolji glasnik od nas troje. Vazduh je osrednji. Praznina ne prenosi ništa.

Uradi u kuhinji

Uzmi metalnu kašiku i konac dug oko metar. Veži kašiku za sredinu konca. Krajeve konca omotaj oko oba kažiprsta, pa vrhove tih prstiju gurni u uši.

Nagni se napred tako da kašika slobodno visi, i pusti je da se zaljulja i udari o ivicu stola.

Zvuk je dubok i dug, kao crkveno zvono. Sad izvadi prste iz ušiju i udari kašikom isto tako. Čuješ slabo zveckanje. Isti udarac, ista kašika, samo je jednom put išao kroz konac, a drugi put kroz vazduh.

Konac mora biti zategnut i priljubljen uz prste. Ako visi labavo, guranje se izgubi usput i čuje se samo zveckanje.

Za razgovor posle čitanja

Zašto se u filmovima čuju eksplozije u svemiru, iako se ne bi čule?

Kako bi ti smislio način da se sporazumevaš sa nekim pod vodom, bez reči?

Kad si poslednji put čuo nešto pre nego što si to video?