Fizika · Petnaesti deo

More razjeda beton, osim rimskog

Belе grudvice u njemu su dvesta godina smatrane traljavim poslom. Ispostavilo se da su ceo trik.

Na obali Italije stoje ostaci rimskih lukobrana. To su debeli zidovi koji ulaze u more da bi brodovi u zalivu imali mirnu vodu.

Sagrađeni su pre oko dve hiljade godina. Otad ih talasi udaraju danonoćno, slana voda ih natapa, plima ih preliva i oseka ostavlja na suncu. Nikome nisu bili važni, niko ih nije održavao.

I dalje stoje.

U isto vreme, betonski mostovi koje su ljudi napravili pre pedesetak godina počinju da se drobe, pa se sa njih skidaju komadi i moraju da se popravljaju.

Stani i pitaj: Kako nešto što je staro dve hiljade godina može biti u boljem stanju od nečega napravljenog pre pedeset?

Beton je lepak za kamen

Beton nije jedna stvar, nego smesa.

U njemu je najviše običnog kamenja, šljunka i peska. To je jeftin deo, i on nosi težinu. Ono što se dodaje je prah koji, kad ga pokvasiš, očvrsne i sve to slepi u jedan komad.

Kao kad praviš kolač od keksa i mrvica. Mrvice su glavnina, ali bez nečega što ih drži zajedno, sve se raspe u ruci.

Rimljani su za taj lepak koristili pečeni kreč pomešan sa vulkanskim pepelom koji su kopali u okolini Vezuva. Pepeo iz vulkana, izbačen u nekoj davnoj erupciji, prosejan i utovaren na kola.

Ono što more radi njihovom betonu

Kod današnjeg betona slana voda je neprijatelj. Uvuče se u sitne pore, razjeda vezu unutra i s vremenom je razlabavi. Zato se u moru beton troši brže nego na suvom.

Kod rimskog se dešava obrnuto.

Morska voda uđe u pore, naiđe na vulkanski pepeo i sa njim se izmeša na način koji stvara nove sitne kristale. Ti kristali izrastu baš unutar pora, tamo gde je bila praznina, i popune je.

Znači svaki put kad ga more natopi, unutra izraste malo nove tvrde materije. Zid nije samo preživeo dve hiljade godina slane vode. On je zbog nje postao čvršći nego što je bio na dan kad je sagrađen.

Stani i pitaj: Šta bi se desilo sa pukotinom u takvom zidu, kad kroz nju prođe voda?

Grudvice zbog kojih su im se smejali

Ovde dolazi deo koji je najzanimljiviji, jer su ga ljudi gledali vekovima i pogrešno razumeli.

Kad preseku komad rimskog betona, unutra se vide bele grudvice, veličine zrna graška. Naučnici su ih dugo objašnjavali jednostavno: majstori su bili nemarni, nisu dobro izmešali kreč, pa su ostale grudve.

Neko je pre nekoliko godina posumnjao u to. Zar bi narod koji je gradio ovako trajno bio traljav baš u mešanju?

Ispostavilo se da su te grudvice namerne, i da su one razlog zašto zid izdrži.

Evo šta se dogodi kad u takvom zidu pukne pukotina. Pukotina se pruži kroz beton i, kad naiđe na jednu belu grudvicu, prođe kroz nju, jer je grudvica mekša od okolnog kamena. Onda kroz tu pukotinu prodre kiša ili more.

Voda dotakne otvorenu grudvicu i deo nje se rastvori u vodi. Ta voda sad nosi rastvoreni kreč sa sobom niz pukotinu. A kad se osuši, kreč se ponovo skrutne, i to tačno tamo gde je pukotina.

Pukotina se zapuši sama.

To su i proverili. Napravili su beton po starom receptu, namerno ga prelomili, pa kroz pukotinu puštali vodu. Posle par nedelja voda više nije mogla da prođe. Isti ogled sa današnjim betonom nije dao ništa; pukotina je ostala pukotina.

Zašto onda ne gradimo tako

Sad bi bilo lako reći da su Rimljani znali nešto što smo mi izgubili, i da je njihov beton bolji od našeg. To ne bi bilo tačno.

Rimski beton je slabiji. Ne može da nosi teret koji nosi današnji, i mnogo mu duže treba da očvrsne. Kad bi se danas gradio soliter, bio bi loš izbor.

Postoji i druga razlika. U naše mostove se ugrađuju čelične šipke, jer beton dobro trpi pritisak ali pukne kad se savija, pa mu treba gvožđe da ga drži. Rimljani gvožđe nisu stavljali unutra. A gvožđe u betonu s vremenom rđa, a rđa zauzima više mesta nego čelik od kog je nastala, pa iznutra razbija beton oko sebe. Naši mostovi često propadaju zbog onoga što smo im mi stavili u sredinu.

Ni recept nije potpuno vraćen. Znamo od čega su pravili, ali kako su tačno mešali, koliko vrelo i kojim redom, to se još uvek pogađa i proverava.

Uradi u kuhinji

U čašu tople vode sipaj so i mešaj. Dodavaj još soli dok se sasvim prestane rastvarati i dok na dnu ne ostane talog koji ne nestaje.

Uzmi dva ravna kamena ili dva komada slomljene saksije i sastavi ih tako da imaju tanku pukotinu među sobom. Kašičicom polako kapaj tu slanu vodu duž pukotine, dok se ne natopi. Ostavi na toplom da se suši ceo dan.

Sutradan pogledaj pukotinu. U njoj su izrasli beli kristali kojih juče nije bilo, i komadi se blago drže jedan za drugi. Voda je unela materijal u prazninu i tu ga ostavila.

Veza je slaba i lako se lomi, pa se komadi podižu pažljivo. Ako se ništa nije uhvatilo, voda nije bila dovoljno zasićena — mora se dodavati so sve dok prestane da nestaje.

Za razgovor posle čitanja

Grudvice su vekovima smatrane greškom. Kako misliš da je neko došao na ideju da to proveri?

Šta bi bilo dobro da ume samo da se zakrpi, a danas ne ume?

Da praviš nešto što treba da traje dve hiljade godina, šta bi napravio?