Fizika · Osamnaesti deo

I ti vučeš Zemlju

Ne vuče samo ona tebe. Samo je mnogo veća, pa se čini da je vučenje jednosmerno.

Ispusti gumicu iz ruke. Padne dole.

Reč „dole" ti izgleda kao nešto najjasnije na svetu. Ali probaj da je objasniš nekome ko stoji u Australiji, na drugoj strani planete.

Njegovo „dole" pokazuje tačno u suprotnom smeru od tvog. Kad bi vas dvojica istovremeno ispustili gumice, one bi krenule jedna prema drugoj.

Znači „dole" nije jedan pravac koji važi svuda. To je pravac ka sredini Zemlje, i za svakog čoveka na planeti pokazuje na drugu stranu.

Stani i pitaj: Ako bi mogao da propadneš kroz Zemlju i prođeš kroz samu njenu sredinu, šta bi se tamo desilo sa tvojim padanjem?

Zemlja ne gura, Zemlja privlači

Kad se to shvati, menja se slika.

Zemlja ne stoji ispod tebe i ne guta stvari nadole. Zemlja privlači sve ka svojoj sredini, sa svih strana odjednom, kao da je ogroman magnet za sve što postoji.

Zato je Zemlja okrugla, a ne kockasta ili spljoštena. Kad je nastajala, sve što je bilo u njoj vuklo se ka sredini, sa svake strane podjednako. Jedini oblik koji od toga može da nastane je lopta.

Isto važi za Mesec, za Sunce i za svaku veću planetu. Sve krupne stvari u svemiru su okrugle, i to nije slučajnost ni ukras.

Ne radi to samo Zemlja

Sad ono glavno.

Privlačenje nije osobina Zemlje. To nije nešto što Zemlja ume, a druge stvari ne umeju.

Svaka stvar privlači svaku drugu stvar. Olovka na stolu privlači gumicu pored sebe. Tanjir privlači kašiku. Ti privlačiš svog brata, i on privlači tebe, ovog trenutka.

Ti čak privlačiš i Zemlju. Dok ona vuče tebe nadole, ti vučeš nju ka sebi, tačno istom snagom.

Zašto onda Zemlja ne poleti ka tebi kad skočiš sa stolice? Zato što je ogromna. Ista snaga koja tebe povuče kroz vazduh nju pomeri toliko malo da se to ne može ni izmeriti nijednom spravom.

Stani i pitaj: Ako se dve stvari privlače, zašto se onda tvoje olovke same od sebe ne skupe u gomilu na sredini stola?

Zato što ih ima premalo

Koliko će nešto jako privlačiti zavisi od toga koliko materije u sebi ima.

U Zemlji je materije toliko da ti ona lomi kosti ako padneš sa krova. U olovci je ima koliko u olovci. Njeno privlačenje postoji, ali je toliko slabo da ga nadjača i najmanje trenje o sto, i najslabija promaja.

Da to ipak nije izmišljotina, dokazao je jedan Englez krajem osamnaestog veka. Zatvorio se u šupu i obesio o vrlo tanku žicu prečku sa dve male olovne kuglice na krajevima. Onda je pored njih primakao dve velike olovne kugle.

Male kuglice su se pomerile ka velikima. Ne mnogo, tek toliko da se jedva vidi. Sprava je bila toliko osetljiva da bi je pokvarilo i njegovo disanje, pa je posmatrao kroz durbin, kroz rupu u zidu, iz druge prostorije.

Dve gomile olova u zaključanoj šupi privukle su jedna drugu. Ništa drugo nije bilo umešano.

Težina nije količina

Odatle sledi razlika koju vredi razdvojiti.

Koliko te ima, to je jedna stvar. Koliko te nešto vuče, to je druga.

Na Mesecu bi vaga ispod tebe pokazala oko šest puta manje nego kod kuće, jer je Mesec mnogo manji od Zemlje pa slabije vuče. Ali ti ne bi bio manji, ni mršaviji, niti bi te bilo manje. Odelo bi ti bilo isto tesno.

A kad bi tamo nogom šutnuo kamen, zaboleo bi te prst isto kao ovde. Kamenu i dalje treba isto guranje da se pokrene, jer njegova količina nije nigde otišla.

Gde se gravitacija ne može isključiti

Nekoliko stvari koje ćeš čuti, a nisu tačne.

Gravitacija ne prestaje tamo gde prestaje vazduh. Sećaš se da je na Mesecu, gde vazduha nema, pero palo isto kao čekić. Vučenje je bilo tu i bez ijednog daška.

Astronaut koji lebdi u svemirskoj stanici nije pobegao od gravitacije. Ona ga i tamo drži skoro isto jako kao tebe u dvorištu. On lebdi zato što pada, stalno, zajedno sa celom stanicom, i promašuje Zemlju u krug, baš kao Mesec.

I ne postoji ništa čime bi se gravitacija zaklonila. Od svetlosti se možeš skloniti u senku, od vetra iza zida. Od privlačenja nema zaklona, ni pod zemljom, ni iza olova.

Kako to privlačenje uopšte prelazi prazan prostor, bez konopca i bez dodira, to Njutn nije umeo da kaže. Odgovor je stigao mnogo kasnije, od jednog drugog čoveka, i traži sasvim drugačiju sliku sveta. O tome drugi put.

Uradi u dvorištu

Uzmi plastičnu flašu i napravi malu rupu čiodom pri dnu, sa strane. Zapuši je prstom, napuni flašu vodom i ostavi otvorenu odozgo.

Skloni prst. Voda počne da curi u mlazu, jer je nešto gura napolje.

Sad drži flašu ispruženom rukom iznad trave i jednostavno je pusti. Dok flaša pada, mlaz prestane. Čim udari o tlo, curenje se nastavi. Dok su i voda i flaša padale zajedno, voda više nije imala šta da pritiska.

Rupa mora biti sitna, od čiode, i flaša otvorena gore. Sa velikom rupom mlaz je prejak da bi se videlo kad prestane.

Za razgovor posle čitanja

Kad skočiš uvis, ti povučeš Zemlju ka sebi. Zašto to niko nikad ne primeti?

Šta bi ti bilo najčudnije prvog dana na Mesecu?

Šta u tvom danu ne bi moglo da se uradi kad gravitacije ne bi bilo ni jedan sat?