Fizika · Dvadeset sedmi deo

Edison nije izmislio sijalicu

Sijalica je postojala pre njega. Ono što nije postojalo bilo je sve ostalo.

Uveče, u mračnoj kuhinji, uključi tostеr i gledaj u proreze.

Žice unutra prvo su sive. Onda postanu tamnocrvene, jedva vidljive. Pa jarkocrvene. Pa narandžaste.

Nigde nema plamena. Ništa ne gori i ništa se ne dimi. Žica svetli samo zato što je vrela.

Stani i pitaj: Da bi neka stvar zasvetlela, da li mora da gori?

Sve svetli, samo treba dovoljno zagrejati

Ne mora. Svaka stvar na svetu počne da svetli ako je dovoljno zagreješ, bez obzira od čega je.

Kovač to zna vekovima. Kad zabode šipku u žar, ona prvo postane tamnocrvena, pa crvena, pa narandžasta, pa žuta. Po boji zna koliko je vrela i kada je spremna za udarac čekićem. Nikad ne mora da je meri.

Skala je uvek ista. Tamnocrveno je najhladnije od svih vrelih boja. Belo je najvrelije. Ako bi mogao da grejaš i dalje, prešlo bi u plavičasto.

Nit u staroj sijalici bila je zagrejana oko dve i po hiljade stepeni. Zato je svetlela belo, a ne crveno kao tostеr.

A Sunce je još vrelije, i zato je još belje.

Odatle sve nevolje

Sad znaš i celu zamisao sijalice. Pusti struju kroz tanku žicu, žica se zagreje, i zasvetli.

Zvuči jednostavno, i jeste. Zato su ljudi to radili decenijama pre Edisona. Već početkom devetnaestog veka neko je pustio struju kroz tanku traku metala i dobio svetlo.

Problem je bio što je to trajalo nekoliko minuta.

Prva nevolja je kiseonik. Sećaš se da gorenje znači spajanje sa kiseonikom iz vazduha, i da se ono ubrzava sa toplotom. Žica zagrejana na dve hiljade stepeni, okružena vazduhom, spoji se sa kiseonikom u trenu i nestane.

Zato je nit morala da bude u staklenoj kruški iz koje je izvučen sav vazduh. Bez kiseonika nema sa čim da se spoji.

Druga nevolja ostaje i tada. I bez vazduha, vreo materijal polako isparava sa svoje površine. Nit postaje sve tanja, i na najtanjem mestu pukne. Zato stara sijalica ne gori zauvek nego pregori.

Tražilo se, dakle, nešto što izdrži tu vrelinu dovoljno dugo. Edisonovi ljudi su probali hiljade materijala. Isto je, u isto vreme i sasvim odvojeno, radio Englez Džozef Svon, i došao do vrlo sličnog rešenja. Kasnije su njih dvojica napravili zajedničku firmu umesto da se sude.

Stani i pitaj: Da ti neko danas pokloni savršenu sijalicu koja gori sto godina, šta bi ti još trebalo da bi ti soba bila osvetljena?

Ono što je zaista bilo teško

Trebala bi ti struja u kući. A struje u kućama nije bilo.

To je stvar koju Edison jeste uradio, i zbog koje ga pamte, iako se pamti pogrešnim rečima.

On nije prodavao sijalice. Prodavao je svetlo, a to znači da je morao da napravi sve što do svetla vodi.

Sagradio je elektranu u sred Njujorka, sa mašinama koje okreću magnete. Iskopao je ulice i položio bakarne vodove ispod njih, do zgrada. Napravio je grlo u koje se sijalica uvrće, prekidač kojim se pali, osigurač koji pregori ako nešto pođe naopako, i brojilo koje meri koliko je struje neka kuća potrošila, da bi mogao da naplati.

Sijalica je bila najmanji deo tog posla. Ona je slavina. Njemu je trebao vodovod.

Bakar je bio glavni trošak

U tom poslu se krila jedna zamisao koja se ne vidi golim okom, a bez nje ništa ne bi bilo isplativo.

Što više struje neka sprava troši, to deblja žica mora da vodi do nje. Tanka žica bi se pri velikoj struji sama zagrejala, kao nit u sijalici, i to niko ne želi u zidu.

A žice do svake kuće u gradu prave se od bakra, i bakar je bio skup. Debele bakarne cevi ispod svake ulice koštale bi više od svega ostalog zajedno.

Zato je Edison tražio nit koja struji jako otežava prolaz. Takva nit se lepo užari, a pri tom kroz nju prolazi malo struje. Malo struje znači tanke žice. Tanke žice znače malo bakra.

Cela mreža je postala dovoljno jeftina da se isplati.

Grejalica koja usput svetli

Ostaje jedna nezgodna istina o toj sijalici.

Ona je pre svega grejalica. Od sve struje koju popije, manje od desetine izađe kao svetlost. Sve ostalo ode u toplotu koja se raziđe po sobi.

To i osetiš ako primakneš ruku staroj upaljenoj sijalici. Osetiš isto ono što osećaš iznad tostеra.

Zbog toga su takve sijalice poslednjih godina povučene iz prodaje u mnogim zemljama i zamenjene onima koje prave svetlost na sasvim drugi način, bez užarene niti. Sprava koja je stotinu godina osvetljavala svet ispala je uglavnom sprava za grejanje.

Uradi u kuhinji

Ugasi svetlo u kuhinji i sačekaj minut da ti se oči naviknu na mrak. Neka odrasla osoba uključi tostеr prazan, bez hleba.

Gledaj žice kroz proreze od početka. Prvo se ne vidi ništa, pa se pojavi tamnocrveni sjaj koji jedva razaznaješ, pa on postane jasan crveni, pa narandžasti.

Zapamti tu skalu boja. Ista skala vodi dalje: da može još da se zagreje, žica bi postala žuta pa bela, i tada bi bila sijalica.

U tostеr se ništa ne gura i ništa ne dodiruje, ni prstom ni viljuškom. Gleda se sa razdaljine i sve radi odrasla osoba.

Za razgovor posle čitanja

Zašto je zvezda koja izgleda plavičasto vrelija od one koja izgleda crvenkasto?

Edison je morao da napravi i ono što niko nije tražio, poput brojila. Zašto baš brojilo?

Šta ti imaš, a ne vredi ti ništa bez još pet drugih stvari?