Svemir · Petnaesti deo
Zemlja je nastala suva. Okeani su stigli spolja.
O tome odakle je došla voda koju piješ
Naša planeta je skoro cela prekrivena vodom. Okeani, mora, reke, jezera, led na polovima, oblaci, kiša.
A po svemu što znamo o tome kako je nastala — ne bi trebalo da ima ni kapi.
Zemlja se sklopila sa tople strane linije mraza, tamo gde je led odmah isparavao. Gradili su je kamen i metal, ono što izdrži vrelinu. Sve ledeno je odletelo dalje.
Zemlja je trebalo da bude suva stena.
A bilo je i gore od toga
Mlada Zemlja nije bila planeta na kojoj bi mogao da staneš. Bila je kugla užarene, tečne stene — okean lave, od kraja do kraja.
Zamisli šta bi se desilo kad bi sipao čašu vode u rernu užarenu do crvenog. Ne bi ostalo ništa. Voda bi nestala pre nego što dodirne dno.
A onda se desilo i ono najgore: u mladu Zemlju je udarilo nešto ogromno, veličine Marsa.
Od tog sudara je odvaljen komad koji je, kružeći okolo, postao naš Mesec. A Zemlja se rastopila ponovo.
Sve što bi bilo mokro, u tom trenutku bi ispario.
Voda je morala doći kasnije
Kad se Zemlja konačno ohladila i stvrdnula, počelo je ono što naučnici zovu velikim bombardovanjem: milionima godina su na nju padali komadi kamena i leda iz svih pravaca.
Neki su dolazili sa hladne strane linije mraza. A tamo je, sećaš se, led bio glavni materijal.
Svaki takav komad doneo je sa sobom malo vode.
Milion komada, pa još milion, pa još — i posle dovoljno vremena, na ohlađenoj Zemlji se skupilo more.
Zvuči kao pogodak u prazno. Ali ovo nije nagađanje — postoji način da se proveri.
Voda ima otisak prsta
Nije svaka voda potpuno ista.
Deo vodonika u vodi je malo teži od ostalog — retka vrsta koja se svuda nađe u sitnim količinama. I evo u čemu je stvar: koliko će te teže vrste biti u nekoj vodi, zavisi od toga gde je ta voda nastala.
To je kao kad iz dve pekare kupiš isti hleb. Izgleda isto, ali ako paziš, po ukusu prepoznaš iz koje je koja. Recept je skoro isti, ali ne sasvim.
Znači, treba samo izmeriti recept naše morske vode — pa ga uporediti sa receptom vode na kometama i na asteroidima.
Ako se poklopi, znamo ko je doneo okean.
I onda su otišli da provere
Sećaš se one letelice koja je deset godina putovala za kometom i spustila robot na nju?
Jedna od stvari koje je merila bila je upravo ovo — kakva je voda u toj kometi.
Rezultat: kometina voda ima mnogo više one teške vrste nego naša. Recept se ne poklapa.
Merili su i druge komete. Većina se ne poklapa, mada ima i nekih koje se poklapaju.
A onda su izmerili asteroide — one kamene komade iz pojasa između Marsa i Jupitera. Neke vrste asteroida sadrže vodu zarobljenu u samim stenama.
Njihov recept se poklapa sa našim morem gotovo savršeno.
Znači, kamenje. Ne komete.
To je danas najbolji odgovor: najveći deo naše vode doneli su asteroidi, a ne komete. Uz to, nešto vode je verovatno bilo zarobljeno i u samim stenama od kojih se Zemlja sklopila, pa je kasnije izašlo kroz vulkane.
Priča još nije potpuno zatvorena i naučnici se oko detalja i dalje spore. Ali smer je jasan: voda nije nastala ovde. Doputovala je.
Zbog toga imaš i jednu čudnu mogućnost. Meteoriti koji i danas padaju na Zemlju ponekad u sebi imaju vodu — u nekima je čini gotovo desetinu težine.
To znači da u muzejima postoje kamenovi koje možeš pogledati kroz staklo, a koji nose vodu stariju od same planete.
A jedna japanska letelica je 2020. godine donela kući prave uzorke sa jednog asteroida — nekoliko grama crne prašine. U njoj su našli i vodu, i one delove od kojih su napravljena živa bića.
Ne priča se o tome dovoljno: ljudi su otišli po kamenje na drugo nebesko telo i vratili ga u laboratoriju.
Uzmi narandžu. To je Zemlja.
Nakvasi je pod česmom i protrljaj rukom da voda pokrije celu koru. Otresi višak.
Onaj tanki mokri sjaj koji je ostao — to je sva voda na Zemlji, u pravoj srazmeri. Svi okeani, sve reke, sav led, sve odjednom.
Mi mislimo da živimo na vodenoj planeti. Zapravo živimo na kamenoj kugli koja je jedva ovlažena — i sve što je živo stalo je u taj tanki sloj.
Ista voda, iznova i iznova
I još nešto. Voda ne nestaje.
Ono što ispari sa mora postane oblak, pa padne kao kiša, pa ode u reku, pa se vrati u more. Onda opet ispari.
Zemlja nije dobila novu vodu milijardama godina. Sve što imamo je ono što je tada doneto — i od tada se samo vrti u krug.
To znači da je voda u tvojoj čaši već bila kiša bezbroj puta. Bila je i sneg, i magla, i reka, i deo neke životinje koja je izumrla pre nego što su ljudi postojali.
A pre svega toga bila je led, zaleđen u kamenu, negde daleko iza linije mraza.
Došla je ovamo tako što se u nešto zabila.
1. Kako naučnici mogu da tvrde nešto o vodi staroj četiri milijarde godina, kad tada niko nije bio tu da meri?
2. Ako se ista voda vrti u krug, gde je sva ta voda bila pre sto godina?
3. Zašto je važno to što se recept vode sa kometa ne poklapa sa našim?
Comments
Post a Comment