Svemir · Deveti deo
Svemir nije nastao negde. Nastao je svuda odjednom.
O tome kako je sve počelo — i kako uopšte znamo
Pre stotinak godina ljudi su napravili dovoljno dobre teleskope da vide druge galaksije — ogromna ostrva od milijardu zvezda, daleko izvan našeg.
I onda su primetili nešto uznemirujuće.
Sve te galaksije beže od nas. Svaka, na svaku stranu. I to nije sve: što je koja dalja, to brže beži.
Zvuči kao da nas neko izbegava. Ali istina je mnogo čudnija.
Pusti film unazad
Ako se danas sve razmiče, onda je juče sve bilo malo bliže. A prošle godine još bliže. A pre milion godina — mnogo bliže.
Nastavi da vrtiš film unazad, dovoljno dugo, i sve u svemiru se skuplja u jednu jedinu tačku.
Naučnici su izračunali koliko unazad treba vrteti: oko trinaest i po milijardi godina.
Taj početak ljudi zovu Veliki prasak. Ime je, doduše, prilično loše — jer nije bilo ni praska, ni eksplozije.
Nije bilo prazne sobe
Skoro svi zamišljaju istu sliku: negde u ogromnom crnom praznom prostoru stoji tačka, ona bum — i komadići odlete na sve strane.
Nije bilo tako. I to iz jednog prostog razloga:
Nije postojao prostor u koji bi nešto odletelo.
Nije nastala samo materija. Nastao je i sam prostor. I on je od tada u stalnom širenju — ne zato što nešto juri kroz njega, nego zato što ga je svakim danom sve više.
Galaksije zapravo ne beže nikuda. One uglavnom mirno stoje. Samo se rastojanje između njih stalno povećava, jer prostor između njih raste.
Odgovor je čudan kao i sve ostalo u ovoj priči: ta tačka je bila svuda.
Uključujući i tačno ono mesto na kojem ti sada sediš.
Nema posebnog mesta gde je počelo, jer je tada sve bilo na istom mestu. Svemir nema centar iz kojeg se širi. Gde god da staneš, izgleda kao da si baš ti u sredini i da sve beži od tebe.
Uzmi neduvan balon i flomasterom nacrtaj po njemu desetak tačkica, razbacanih svuda. Svaka tačkica je jedna galaksija.
Izaberi jednu tačku i drži prst na njoj. Sad polako naduvavaj balon.
Sve ostale tačke beže od tvog prsta. A one koje su bile najdalje — odmakle su najviše.
Sad izaberi neku drugu tačku i ponovi. Dešava se potpuno isto. Nijedna tačka nije u sredini, a svakoj izgleda kao da jeste. Nijedna se nije pomerila po balonu — samo je gume između njih sve više.
Šta se dešavalo, redom
Na početku je bilo neverovatno vruće i gusto. Toliko da nije moglo da postoji ništa od onoga što danas znaš — ni kamen, ni vazduh, ni voda, čak ni obični delići od kojih su te stvari napravljene.
Onda se sve počelo širiti, a širenje donosi hlađenje. Za svega nekoliko minuta postalo je dovoljno hladno da nastanu prve prave stvari: vodonik i helijum. To dvoje, i skoro ništa drugo.
Ali svemir je i dalje bio kao gusta magla. Svetlost nije mogla da prođe kroz nju — stalno je u nešto udarala i vrtela se u mestu.
Tako je bilo dugo. A onda se, posle nekih tristo osamdeset hiljada godina, magla razišla.
I sva ta svetlost, zarobljena od početka, konačno je krenula na put.
Ta ista svetlost i dalje putuje. Nikad nije stala.
A sad pravo pitanje: kako to znamo?
Ovo je najbolji deo priče, i skoro ga niko ne priča.
Godine 1964. dvojica ljudi radila su sa ogromnom antenom, nekom sasvim običnom poslu. I stalno im je nešto smetalo — tiho šuštanje koje nisu mogli da uklone.
Okretali su antenu na sve strane: šum je bio isti. Dolazio je odasvud, danju i noću, iz svakog pravca neba.
Mislili su da je kvar. Pa da su krivi golubovi koji su se ugnezdili u anteni — pa su isterali golubove i očistili sve od izmeta. Šum je ostao.
Nije bio kvar. Bila je to ona svetlost od pre trinaest i po milijardi godina, ona koja je krenula kad se magla razišla. Toliko dugo je putovala i toliko se ohladila da više nije vidljiva očima — ali antena je i dalje čuje.
Ona i danas stiže do nas, sa svih strana, non-stop. Ovog trenutka prolazi kroz sobu u kojoj sediš.
Evo koliko je blizu: stari televizori, oni sa antenom, kad nisu hvatali nijedan kanal prikazivali su treperavu sivu vejavicu. Mali deo tog šuma bio je upravo ovo — odsjaj početka svemira, na ekranu u dnevnoj sobi.
Znači, mi o početku ne nagađamo. Mi ga i dalje vidimo. To je najstarija fotografija koja postoji, i ona nikad ne prestaje da stiže.
A šta je bilo pre?
Ovo je pitanje koje postavi svako, i to je odlično pitanje.
Iskren odgovor je: ne znamo.
A moguće je i nešto još čudnije — da pitanje nema smisla. Jer sa svemirom nije nastao samo prostor, nego i vreme. Nije postojalo „ranije" u kojem bi se nešto dešavalo.
Jedan naučnik je to lepo objasnio: pitati šta je bilo pre početka je kao pitati šta se nalazi severnije od Severnog pola. Reči zvuče kao pitanje, ali kad staneš na sam vrh — severa više nema.
Neki misle da je bilo nečega pre. Neki misle da nije. Za sada, to je pitanje koje čeka.
I još jedna stvar koju ne razumemo
Svi su očekivali da će se širenje svemira vremenom usporavati. Kao lopta koju baciš uvis: kreće brzo, pa sve sporije.
Kad su to konačno izmerili, ispalo je suprotno.
Širenje se ubrzava. Svemir se svake godine razmiče brže nego prethodne, i niko ne zna zašto.
Tome što to radi dali smo ime — tamna energija. Ali ime nije objašnjenje. To je samo pristojan način da se kaže: nemamo pojma šta je to, a čini najveći deo svemira.
Mi znamo koliko je svemir star, znamo od čega je napravljen i još uvek vidimo svetlost njegovog prvog dana.
A ne znamo šta je bilo pre, ni zašto ubrzava, ni kako se završava.
Za trinaest i po milijardi godina — to i nije loš rezultat. A ostatak je posao za nekoga ko još ide u školu.
1. Ako svakoj galaksiji izgleda da je ona u sredini — kako da znamo ko je stvarno u sredini?
2. Šta je teže zamisliti: da je svemir beskrajan, ili da negde ima kraj?
3. Zašto je dobro kad naučnici kažu „ne znamo"?
Comments
Post a Comment