Skip to main content

Svemir nije nastao negde. Nastao je svuda odjednom.

Svemir · Deveti deo

Svemir nije nastao negde. Nastao je svuda odjednom.

O tome kako je sve počelo — i kako uopšte znamo

Pre stotinak godina ljudi su napravili dovoljno dobre teleskope da vide druge galaksije — ogromna ostrva od milijardu zvezda, daleko izvan našeg.

I onda su primetili nešto uznemirujuće.

Sve te galaksije beže od nas. Svaka, na svaku stranu. I to nije sve: što je koja dalja, to brže beži.

Zvuči kao da nas neko izbegava. Ali istina je mnogo čudnija.

Pusti film unazad

Ako se danas sve razmiče, onda je juče sve bilo malo bliže. A prošle godine još bliže. A pre milion godina — mnogo bliže.

Nastavi da vrtiš film unazad, dovoljno dugo, i sve u svemiru se skuplja u jednu jedinu tačku.

Naučnici su izračunali koliko unazad treba vrteti: oko trinaest i po milijardi godina.

Taj početak ljudi zovu Veliki prasak. Ime je, doduše, prilično loše — jer nije bilo ni praska, ni eksplozije.

Nije bilo prazne sobe

Skoro svi zamišljaju istu sliku: negde u ogromnom crnom praznom prostoru stoji tačka, ona bum — i komadići odlete na sve strane.

Nije bilo tako. I to iz jednog prostog razloga:

Nije postojao prostor u koji bi nešto odletelo.

Nije nastala samo materija. Nastao je i sam prostor. I on je od tada u stalnom širenju — ne zato što nešto juri kroz njega, nego zato što ga je svakim danom sve više.

Galaksije zapravo ne beže nikuda. One uglavnom mirno stoje. Samo se rastojanje između njih stalno povećava, jer prostor između njih raste.

Stani i pitaj Ako je svemir nastao iz jedne tačke — na kom mestu je ta tačka bila? Da li bismo mogli da odemo tamo i vidimo je?

Odgovor je čudan kao i sve ostalo u ovoj priči: ta tačka je bila svuda.

Uključujući i tačno ono mesto na kojem ti sada sediš.

Nema posebnog mesta gde je počelo, jer je tada sve bilo na istom mestu. Svemir nema centar iz kojeg se širi. Gde god da staneš, izgleda kao da si baš ti u sredini i da sve beži od tebe.

Uradi sa balonom

Uzmi neduvan balon i flomasterom nacrtaj po njemu desetak tačkica, razbacanih svuda. Svaka tačkica je jedna galaksija.

Izaberi jednu tačku i drži prst na njoj. Sad polako naduvavaj balon.

Sve ostale tačke beže od tvog prsta. A one koje su bile najdalje — odmakle su najviše.

Sad izaberi neku drugu tačku i ponovi. Dešava se potpuno isto. Nijedna tačka nije u sredini, a svakoj izgleda kao da jeste. Nijedna se nije pomerila po balonu — samo je gume između njih sve više.

Labels:

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Mesec pada na nas. Već četiri milijarde godina.

Svemir · Drugi deo Mesec pada na nas. Već četiri milijarde godina. O tome zašto ništa u svemiru zapravo ne stoji Uzmi lopticu i baci je preko dvorišta. Pala je. Baci je jače. Pašće dalje — ali opet će pasti. Baci je najjače što možeš, uz zalet i viku: preleteće pola dvorišta, možda i komšijsku ogradu. I pašće. Sve što baciš, padne. To znaš otkad si prvi put bacio kašiku sa stolice za hranjenje. Stani i pitaj Šta bi se desilo da lopticu baciš neverovatno jako? Toliko jako da preleti ceo grad? Pa celu državu? Top na vrhu planine Pre više od trista godina, jedan čovek po imenu Isak Njutn seo je i zamislio nešto blesavo. Zamislio je ogromnu planinu, toliko visoku da joj vrh viri iznad oblaka. A na vrhu planine — top. Ako top opali slabo, đule padne odmah ispod planine. Ako opali jače, đule preleti šumu i padne dalje. Ako opali još jače, preleti reku, pa grad, pa more. A onda je Njutn dodao ono što svi znaju, ali niko pre njega nije uklopio u ovu sliku. ...
Post a Comment
Read more

Crna rupa nije rupa. I ne usisava ništa.

Svemir · Treći deo Crna rupa nije rupa. I ne usisava ništa. O mestu odakle ni svetlost ne ume da pobegne Baci loptu pravo uvis, najjače što možeš. Vratila se. Naravno da se vratila. Ali zamisli da si najjači bacač na svetu. Toliko jak da lopta ode iznad oblaka, iznad aviona, iznad Meseca — i nikad se ne vrati. Zauvek odleti u svemir. Postoji tačna brzina na kojoj se to dešava. Ljudi su je izračunali. Jedanaest kilometara u sekundi. Ne na sat. U sekundi . Za jedno „jedan" tvoja lopta bi prešla put koji autom prelaziš za deset minuta. Ako baciš makar malo sporije — vraća se. Ako baciš toliko brzo — ode zauvek. Stani i pitaj Da si na Mesecu, da li bi morao da baciš jače ili slabije da lopta odleti zauvek? Slabije. Mnogo slabije — pet puta. Mesec je manji i lakši, pa te slabije drži. Zato astronauti na Mesecu skakuću kao da su na trambolini, iako nose skafander teži od njih samih. Pravilo je jednostavno: što je planeta teža i što je više zbijena, to jače ...
Post a Comment
Read more

Do zvezde ne možeš otići. A ipak znamo od čega je.

Svemir · Trinaesti deo Do zvezde ne možeš otići. A ipak znamo od čega je. O tome kako svetlost nosi spisak sastojaka Pre skoro dvesta godina jedan francuski mislilac napravio je spisak stvari koje ljudi nikada neće moći da saznaju. Ne zato što su teške — nego zato što je nemoguće. Na tom spisku je bilo i ovo: od čega su napravljene zvezde. I zvučalo je razumno. Do zvezde ne možeš otići. Ne možeš uzeti parče i doneti ga kući. Ne možeš je zagrebati, izmeriti, pomirisati. Sve što od nje ikad stigne do nas jeste malo svetlosti. Ispostavilo se da je to sasvim dovoljno. Svetlost umeš da rasklopiš Sećaš se duge: sunčeva svetlost izgleda bela, a zapravo je sve boje izmešane. Kapi kiše je razdvoje na trake. To možeš i namerno, sa staklenom prizmom. Uđe bela svetlost, izađe traka od crvene do ljubičaste. Ljudi su to radili i pre dvesta godina. A onda je jedan od njih napravio bolju spravu, pažljivije pogledao sunčevu traku i primetio nešto što niko pre nije. U dug...
Post a Comment
Read more