Svemir · Četrnaesti deo
Postoji linija iza koje led opstaje. Ona je odredila sve planete.
O tome zašto su bliske planete male i kamene, a daleke ogromne
Pogledaj kako su planete poređane.
Prve četiri, one bliže Suncu — Merkur, Venera, Zemlja i Mars — sve su male i kamene. Možeš da staneš na njih.
Sledeće četiri — Jupiter, Saturn, Uran i Neptun — sve su ogromne i uglavnom od gasa. Na njih ne možeš da staneš, jer nemaju gde da te dočeka tlo.
Nema mešanja. Nema male gasovite planete među velikima, ni ogromne kamene među malima.
Izgleda kao da je neko sortirao igračke — sitne u jednu kutiju, krupne u drugu.
A niko nije sortirao. Sve je nastalo iz istog oblaka, u isto vreme.
Vrati film na početak
Pre četiri i po milijarde godina ovde nije bilo ni jedne jedine planete. Bio je ogroman oblak prašine i gasa koji se polako okretao.
U sredini se stegao i upalio kao Sunce. A ostatak se spljoštio u ravan disk koji se vrtelo oko njega, kao testo kad ga vrtiš u vazduhu.
U tom disku su bile tri vrste materijala:
Gas — najviše ga je bilo, ali je najlakši i najteže ga je uhvatiti. Led — vodeni i još neke vrste, i njega je bilo mnogo. I kamen sa metalom — njega je bilo najmanje, tek nekoliko mrvica na svaku šaku ostalog.
Blizu Sunca je bilo prevruće za led
Mlado Sunce je grejalo jako. U blizini je svaki komadić leda odmah ispario i odleteo, kao kad staviš kockicu leda na vruć šporet.
Ostao je samo materijal koji izdrži vrelinu: kamen i metal.
A njega je, sećaš se, bilo najmanje.
Zato su unutrašnje planete morale da se prave od mrvica. Skupljale su ono malo kamena što je bilo u blizini i narasle koliko su mogle — a mogle su malo.
Zemlja je najveća od te četiri. I dalje je sitna.
A onda postoji granica
Kako se udaljavaš od Sunca, postaje sve hladnije. I u jednom trenutku pređeš crtu iza koje više nije dovoljno toplo da led ispari.
Naučnici tu nevidljivu granicu zovu linija mraza.
Nešto slično znaš iz zime: ispred kuće, na strani koja je ceo dan na suncu, sneg se otopi. Iza ugla, u senci, isti taj sneg izdrži nedeljama. Ista kuća, isti dan — a jedna nevidljiva linija deli mesto gde snega ima i gde ga nema.
Sunčev sistem ima tu istu liniju, samo ogromnu i kružnu, kao obruč oko Sunca.
I sve se menja čim je pređeš.
Iza linije je bilo materijala u izobilju
Iza granice, planeta u nastajanju nije skupljala samo kamen. Skupljala je i led, kojeg je bilo mnogo puta više.
Zato su tamošnja jezgra narasla brzo i ogromno — mnogo veća od bilo čega kod nas.
A kad nešto naraste dovoljno veliko, počne jače da privlači. I onda se desi ono presudno: takva planeta počne da hvata i sam gas iz oblaka, a njega je bilo najviše od svega.
Jednom kad krene, više ne staje. Što više gasa pokupi, to jače vuče, pa pokupi još.
Tako je nastao Jupiter. U njega bi stalo više od hiljadu Zemalja. Teži je od svih ostalih planeta zajedno, i to nekoliko puta.
Zemlja i Jupiter su nastali iz istog oblaka, u isto vreme, po istim pravilima. Sva razlika je u tome što je Jupiter bio sa hladne strane linije.
Napravićemo svoju liniju mraza.
Uzmi četiri do pet kockica leda i poređaj ih u red na tanjir ili dasku, na razmaku od po jedan pedalj.
Postavi red tako da prva kockica bude sasvim blizu nekog izvora toplote — upaljene rerne sa odškrinutim vratima, radijatora ili šporeta — a poslednja daleko od njega. Izvor toplote je Sunce.
Vrati se posle deset minuta, pa posle pola sata.
Prva kockica je nestala, poslednja jedva da se dotakla. Negde između njih postoji mesto gde led još uvek opstaje — i to je tvoja linija mraza. Iza nje se, u pravom Sunčevom sistemu, gradio Jupiter.
Na samoj granici stoji dokaz
Između Marsa i Jupitera, tačno tamo gde je granica, nalazi se pojas asteroida — milioni komada kamenja koji kruže oko Sunca.
Skoro svi misle da je to razbijena planeta. U filmovima se tako i priča.
Nije. To je planeta koja nikad nije uspela da nastane.
Jupiter je bio prevelik i prejak. Svojim privlačenjem je stalno mešao i ubrzavao komade u tom pojasu, pa umesto da se lepe jedan za drugi, oni su se sudarali i razbijali.
Kad bi sve asteroide skupio na jedno mesto, dobio bi kuglu manju od našeg Meseca. Nema tu dovoljno materijala ni za jednu pristojnu planetu.
A pojas nije ni gust kao u crtaćima. Kamenje je toliko razbacano da su letelice prošle kroz njega više puta — i nijednom nisu morale da izbegavaju bilo šta.
A ono što je od svega ostalo
Još dalje, iza poslednje planete, ostali su komadi koji se nisu zalepili nigde. Ledeni, sitni, zaboravljeni.
To su komete. Zato su i napravljene od leda: nastale su duboko sa hladne strane linije, gde je led bio glavni materijal.
Sve se uklapa u istu priču.
A sada nešto što niko ne očekuje
Ako bi izmerio koliko sve u Sunčevom sistemu teži — sve planete, svi meseci, svi asteroidi i sve komete zajedno — pa to uporedio sa Suncem, dobio bi ovo:
Sunce je devedeset devet i po odsto svega.
Sve ostalo, uključujući ogromni Jupiter i celu Zemlju, staje u onih pola procenta.
Sunčev sistem zapravo i nije sistem planeta. To je Sunce — i mrvice koje su ostale posle njega.
Na jednoj od tih mrvica sediš ti.
1. Da je Zemlja nastala malo dalje od Sunca, kakva bi planeta bila?
2. Zašto na Zemlji ima toliko vode, ako je blizu Sunca led ispario?
3. Šta bi ti nazvao „granicom" u svom svakodnevnom životu — postoji li neka nevidljiva linija posle koje se sve menja?
Comments
Post a Comment