Skip to main content

Leti nije toplo zato što smo bliže Suncu. Zapravo smo dalje.

Svemir · Jedanaesti deo

Leti nije toplo zato što smo bliže Suncu. Zapravo smo dalje.

O nagibu koji pravi sva godišnja doba

Pitaj bilo koga zašto je leti toplo, a zimi hladno.

Skoro svi će odgovoriti isto: zato što je leti Zemlja bliže Suncu.

To je pogrešno. I to nije sitna greška — nego naopako.

Deca u Australiji plivaju za Novu godinu

Zamisli prvi januar. Kod nas: sneg, kape, rukavice, para iz usta.

Istog tog dana, u Australiji, deca idu na plažu. Kupaju se u moru i žale se da je prevruće.

Isti dan. Ista planeta. Isto Sunce.

A sad razmisli: ako bi toplota zavisila od toga koliko je Zemlja daleko od Sunca — kako bi to uopšte bilo moguće?

Zemlja je jedna. Kad je bliže, bliže je cela. Kad je dalje, dalja je cela. Ne može pola planete biti blizu, a pola daleko.

Znači, razlog mora biti nešto sasvim drugo.

A evo i najgore vesti za tu ideju

Zemljina putanja oko Sunca nije savršen krug. Malo je izdužena, pa smo tokom godine nekad bliže, a nekad dalje.

Najbliže Suncu smo početkom januara. Usred naše zime.

A najdalje smo početkom jula. Usred leta, kad se topi asfalt.

Dakle, ne samo da udaljenost nije razlog — nego je razlika u udaljenosti tako mala da se skoro i ne oseti, i ide tačno suprotno od onoga što bi ljudi očekivali.

Stani i pitaj Ako nije udaljenost — šta je onda različito između nas i Australije u isto vreme?

Zemlja je nakrivljena

Zemlja se vrti oko svoje ose, kao zvrk. Ali ne stoji uspravno.

Nagnuta je za oko dvadeset tri stepena — otprilike kao kad zvrk počne malo da se klati, pa se zaustavi ukoso i tako nastavi da se vrti.

I to nagnuće se ne menja dok Zemlja putuje oko Sunca. Uvek je nagnuta na istu stranu, ka istoj tački na nebu, cele godine.

Zato se dešava ovo: pola godine je naša, severna polovina planete, nagnuta ka Suncu. Drugih pola godine je nagnuta od Sunca.

A Australija u istom trenutku ima tačno obrnuto. Kad se mi naginjemo ka Suncu, oni se naginju od njega.

Zato su im godišnja doba naopaka od naših. Njihov Božić je usred leta, a školski raspust im pada u januar.

Ali zašto nagib uopšte greje?

Evo suštine, i to je jedina stvar koju treba zapamtiti iz celog teksta.

Kad je naša polovina nagnuta ka Suncu, sunčevi zraci padaju na zemlju strmo, skoro odozgo. Sva njihova snaga se sabije na malo mesta.

Kad je nagnuta od Sunca, isti ti zraci padaju ukoso. Ista količina svetlosti se razmaže po mnogo većoj površini — pa je svuda ponaosob slabija.

Sunce zimi šalje potpuno istu svetlost kao leti. Samo je zimi razmazana.

Labels:

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Mesec pada na nas. Već četiri milijarde godina.

Svemir · Drugi deo Mesec pada na nas. Već četiri milijarde godina. O tome zašto ništa u svemiru zapravo ne stoji Uzmi lopticu i baci je preko dvorišta. Pala je. Baci je jače. Pašće dalje — ali opet će pasti. Baci je najjače što možeš, uz zalet i viku: preleteće pola dvorišta, možda i komšijsku ogradu. I pašće. Sve što baciš, padne. To znaš otkad si prvi put bacio kašiku sa stolice za hranjenje. Stani i pitaj Šta bi se desilo da lopticu baciš neverovatno jako? Toliko jako da preleti ceo grad? Pa celu državu? Top na vrhu planine Pre više od trista godina, jedan čovek po imenu Isak Njutn seo je i zamislio nešto blesavo. Zamislio je ogromnu planinu, toliko visoku da joj vrh viri iznad oblaka. A na vrhu planine — top. Ako top opali slabo, đule padne odmah ispod planine. Ako opali jače, đule preleti šumu i padne dalje. Ako opali još jače, preleti reku, pa grad, pa more. A onda je Njutn dodao ono što svi znaju, ali niko pre njega nije uklopio u ovu sliku. ...
Post a Comment
Read more

Crna rupa nije rupa. I ne usisava ništa.

Svemir · Treći deo Crna rupa nije rupa. I ne usisava ništa. O mestu odakle ni svetlost ne ume da pobegne Baci loptu pravo uvis, najjače što možeš. Vratila se. Naravno da se vratila. Ali zamisli da si najjači bacač na svetu. Toliko jak da lopta ode iznad oblaka, iznad aviona, iznad Meseca — i nikad se ne vrati. Zauvek odleti u svemir. Postoji tačna brzina na kojoj se to dešava. Ljudi su je izračunali. Jedanaest kilometara u sekundi. Ne na sat. U sekundi . Za jedno „jedan" tvoja lopta bi prešla put koji autom prelaziš za deset minuta. Ako baciš makar malo sporije — vraća se. Ako baciš toliko brzo — ode zauvek. Stani i pitaj Da si na Mesecu, da li bi morao da baciš jače ili slabije da lopta odleti zauvek? Slabije. Mnogo slabije — pet puta. Mesec je manji i lakši, pa te slabije drži. Zato astronauti na Mesecu skakuću kao da su na trambolini, iako nose skafander teži od njih samih. Pravilo je jednostavno: što je planeta teža i što je više zbijena, to jače ...
Post a Comment
Read more

Do zvezde ne možeš otići. A ipak znamo od čega je.

Svemir · Trinaesti deo Do zvezde ne možeš otići. A ipak znamo od čega je. O tome kako svetlost nosi spisak sastojaka Pre skoro dvesta godina jedan francuski mislilac napravio je spisak stvari koje ljudi nikada neće moći da saznaju. Ne zato što su teške — nego zato što je nemoguće. Na tom spisku je bilo i ovo: od čega su napravljene zvezde. I zvučalo je razumno. Do zvezde ne možeš otići. Ne možeš uzeti parče i doneti ga kući. Ne možeš je zagrebati, izmeriti, pomirisati. Sve što od nje ikad stigne do nas jeste malo svetlosti. Ispostavilo se da je to sasvim dovoljno. Svetlost umeš da rasklopiš Sećaš se duge: sunčeva svetlost izgleda bela, a zapravo je sve boje izmešane. Kapi kiše je razdvoje na trake. To možeš i namerno, sa staklenom prizmom. Uđe bela svetlost, izađe traka od crvene do ljubičaste. Ljudi su to radili i pre dvesta godina. A onda je jedan od njih napravio bolju spravu, pažljivije pogledao sunčevu traku i primetio nešto što niko pre nije. U dug...
Post a Comment
Read more