Svemir · Osmi deo

Kometa ne vuče rep za sobom. Ponekad ga gura ispred sebe.

O grudvama snega starim koliko i Sunce

---

Nacrtaj kometu.

Skoro svako nacrta isto: lopticu koja juri, a iza nje rep koji se vuče, kao dim iza rakete ili kosa kad trčiš niz brdo.

Taj crtež je tačan otprilike u pola slučajeva. U drugoj polovini je potpuno naopako — i to je najčudnija stvar kod kometa.

Ali da krenemo od početka.

Kometa je prljava grudva snega

Bez ikakvog uveličavanja — to je to. Led, prašina i malo kamenja, slepljeno u grudvu.

Nije velika. Većina kometa je široka svega nekoliko kilometara, koliko jedan manji grad. U poređenju sa planetama, to je zrno.

A najveći deo svog života kometa je potpuno nevidljiva: crna, ledena, hladnija od svega što možeš da zamisliš, i luta negde daleko iza poslednje planete, gde je Sunce samo još jedna sjajna tačka među zvezdama.

Tamo ih ima milijardama. Ceo ogroman roj grudvi koji obavija naš Sunčev sistem, kao ljuska oko jajeta.

A sad ono što ih čini posebnim

Sećaš se kako su nastale planete? Od oblaka prašine koji se skupljao oko mladog Sunca.

E, komete su ono što je od tog oblaka ostalo. Komadići koji se nisu zalepili ni u jednu planetu, nego su odletali na periferiju i tamo se smrzli.

I od tada se nisu promenile. Ni malo. Četiri i po milijarde godina stoje u mraku, ledene i netaknute.

Kad naučnici prouče kometu, oni zapravo gledaju u materijal star koliko i samo Sunce — u ono od čega su Zemlja i sve ostalo napravljeni, samo pre nego što je od toga bilo šta nastalo.

Kometa je zamrznuti ostatak prvog dana.

Šta se desi kad se približi Suncu

Ponekad se neka od tih grudvi otisne ka unutra i krene ka Suncu. Put traje hiljadama godina.

A onda, kad se dovoljno približi i počne da je greje, dešava se nešto neobično: led se ne topi u vodu. Nema lokve. Led ide pravo u gas — kao kad sneg u dvorištu u sunčan mrazni dan polako nestane, a nigde ne ostane mokro.

Gas šikne iz komete na sve strane i napravi ogroman svetlucav oblak oko nje.

I taj oblak zna da bude veći od planete. Ponekad i veći od samog Sunca. Sve to iz grudve veličine jednog gradića.

Ali još uvek nema repa.

Rep pravi Sunce, a ne brzina

Ovo je mesto gde skoro svi pogreše.

Rep ne nastaje zato što kometa juri, kao dim iza motora. Rep nastaje zato što ga Sunce oduva.

Sunčeva svetlost i sunčev vetar — ono isto što je odnelo marsovski vazduh — duvaju u taj oblak gasa i prašine i razvlače ga u dugačku traku.

A vetar uvek duva u istu stranu: od Sunca ka spolja.

Stani i pitaj Kad kometa obiđe Sunce i krene nazad ka izlazu — na koju stranu joj je tada rep?

Ispred nje.

Dok leti ka Suncu, rep joj je iza — tačno kao na crtežu. Ali čim zaobiđe Sunce i krene nazad, rep i dalje pokazuje na istu stranu, a kometa sad ide u suprotnom smeru.

Pola svog putovanja kometa juri za sopstvenim repom.

A taj rep ume da bude dugačak i po sto miliona kilometara — dalje nego od nas do Sunca. Izgleda moćno i sjajno. A zapravo je toliko redak i prazan da bi, kad bi kroz njega proleteo, mislio da nema baš ničega.

Pažljivi posmatrači ponekad vide i dva repa: jedan bledo bela i malo povijen, od prašine, i drugi ravan i plavičast, od gasa.

Svaki prolazak je skuplji nego što izgleda

Sve ono što odleti u rep — komete više nema. Ona doslovno troši samu sebe da bi bila lepa.

Zato komete ne traju večno. Posle dovoljno krugova, neka ostane bez leda i pretvori se u običnu tamnu stenu. Neka se raspadne na komade. Neka upadne pravo u Sunce.

Najpoznatija od svih zove se Halejeva kometa i vraća se svakih sedamdeset šest godina. Ljudi su je viđali i zapisivali još pre dve hiljade godina, ne znajući da je uvek ista.

Poslednji put je bila ovde 1986. Sledeći put dolazi 2061. godine.

Izračunaj koliko ćeš imati godina. To je verovatno tvoja jedina prilika u životu da je vidiš — kao što je i tvojim pradedama bila jedna jedina.

Izađi napolje sredinom avgusta

Labels