Svemir · Šesnaesti deo
Juriš hiljadu kilometara na sat, a čaša vode na stolu miruje.
O tome zašto se kretanje ne oseća — i kako je ipak dokazano
Sedni negde i ne pomeraj se. Sasvim mirno.
Evo šta u tom trenutku radiš.
Zemlja se vrti oko svoje ose, i ti sa njom — kod nas oko hiljadu i dvesta kilometara na sat. To je brže od putničkog aviona.
Istovremeno, Zemlja juri oko Sunca trideset kilometara u sekundi.
A čaša vode na stolu ispred tebe savršeno miruje. Ni jedan jedini talasić.
Znaš to već iz auta
Kad se voziš pravim, glatkim putem, možeš da baciš gumicu uvis i ona ti padne pravo u ruku. Ne odleti unazad, ne zalepi se za zadnje staklo.
Možeš i da spavaš. Možeš da piješ vodu iz flaše, a da se ne polivaš.
A auto ide sto trideset na sat.
Razlog je jednostavan: ti se ne krećeš kroz auto — ti se krećeš zajedno sa njim. I ti, i gumica, i vazduh unutra, i voda u flaši. Sve ide istom brzinom, pa jedno drugom izgleda kao da miruje.
Sad primeti nešto važno: kad zaista osetiš vožnju?
Kad tata naglo zakoči. Kad krene sa semafora. Kad naiđe rupa. Kad se ide kroz krivinu.
Nikad zbog same brzine. Uvek zbog promene.
Ne bi. I to nije trik pitanje. To je odgovor na sve.
Zemlja je taj auto
Zemlja se okreće bez trzaja. Nema rupa na putu. Nema semafora, nema kočenja, nema krivina koje bi te bacile u stranu.
I ne ide tako već sat vremena, nego milijardama godina, uvek istom brzinom.
Usporava, doduše — ali toliko malo da se dan produži za jedan sat tek posle nekoliko stotina miliona godina. Nikakvo kočenje.
A tvoje telo ume da oseti samo promene. Miran let ne osećaš, isto kao što ne osećaš ni vožnju po pravom putu.
Vekovima su baš time dokazivali da se Zemlja ne vrti
Ovo je zanimljiv deo. Ljudi nisu bili glupi — imali su argument, i to naizgled jak.
Govorili su ovako: kad bi se Zemlja zaista okretala tako brzo, onda bi kamen koji ispustiš sa tornja pao daleko iza tornja, jer bi se za to vreme tlo pomerilo ispod njega.
I dodavali: ptica koja poleti sa grane nikad se ne bi vratila kući, jer bi joj Zemlja pobegla ispod krila.
Zvuči ubedljivo. Ali greška je u tome što su zaboravili jednu stvar.
I kamen, i ptica, i sav vazduh oko njih — sve se to već kreće zajedno sa Zemljom.
Kao muva u autobusu. Ona leti unutra sasvim normalno, sleće gde hoće, i nikad je ne odnese na zadnje staklo. Jer i ona i vazduh oko nje putuju zajedno sa autobusom.
Pa kako smo onda znali?
Ako se ne oseća, i ako se sve kreće zajedno sa nama — kako uopšte dokazati da se Zemlja vrti?
Astronomi su to zaključivali iz kretanja zvezda, ali to je bilo posredno i običnom čoveku teško za proveru.
Onda je 1851. godine jedan Francuz smislio nešto tako jednostavno da su ljudi dolazili u gomilama da to vide svojim očima.
Klatno koje je uhvatilo planetu na delu
Okačio je u velikoj zgradi tešku kuglu o veoma dugačku žicu — dužu od visine zgrade u kojoj živiš.
Pa ju je pustio da se njiše.
Klatno se njiše u jednom pravcu i nema razloga da ga menja. Ništa ga ne gura u stranu. Ono samo ide napred-nazad, uvek istom linijom.
Ali kad su ljudi gledali satima, videli su nešto neverovatno: linija po kojoj se klatno njiše polako se okretala u odnosu na pod.
Ispod klatna su postavili sitne štapiće u krug. Klatno ih je obaralo jedan po jedan, sat za satom, praveći pun krug.
Klatno se nije okretalo. Okretala se zgrada. I grad. I cela planeta ispod njega.
Prvi put je bilo šta na Zemlji uhvaćeno kako se okreće — i to nečim što bi svako mogao da napravi u svojoj sobi.
Treba ti kancelarijska stolica koja se okreće, konac dužine oko pola metra i nešto teško da okačiš na njega — ključ, matica, gumica za kosu.
Sedni na stolicu, ispruži ruku ispred sebe i pusti tegić da se njiše napred-nazad. Ruka ti mora biti mirna kao stativ.
Sad neka te neko vrlo polako okreće na stolici. Ti se okrećeš. Soba ti prolazi pored očiju.
A tegić nastavlja da se njiše u istom pravcu kao i pre — ka istom zidu, kao da mu je svejedno gde si ti okrenut. Ti si Zemlja. On je klatno. Baš to su ljudi videli 1851. godine.
Gde se okretanje ipak vidi
Okretanje Zemlje suptilno skreće sve što se dugo kreće preko velikih razdaljina.
Zato se veliki oblaci u oluji uvijaju u spiralu — i to na severnoj polovini planete na jednu stranu, a na južnoj na drugu. Zato piloti i mornari moraju to da uračunaju kad prelaze velike razdaljine.
Ali pazi na jednu čuvenu izmišljotinu: često se priča da se voda u lavabou zbog toga vrti na jednu stranu kod nas, a na drugu u Australiji.
To nije tačno. Okretanje Zemlje je za lavabo daleko preslabo. Voda se vrti onako kako je oblik sudopere i način na koji si je napunio nateraju, i u istom lavabou može da se vrti čas na jednu, čas na drugu stranu.
Efekat postoji, ali radi na oblacima veličine pola države — ne na šolji vode.
Nisu svi jednako brzi
Zamisli vrtešku u parku. Onaj ko sedi na samoj ivici juri najbrže. Onaj ko stoji u sredini samo se okreće u mestu.
Zemlja je ista takva vrteška.
Neko na ekvatoru juri oko hiljadu šesto kilometara na sat. Kod nas je nešto sporije. A neko ko bi stajao tačno na Severnom polu ne bi se pomerao nikuda — samo bi se okretao u mestu, jedan pun krug za dvadeset četiri sata.
Zato se rakete lansiraju ka istoku i, kad je moguće, sa mesta bliskih ekvatoru. Planeta im pokloni brzinu koju inače ne bi morali sami da postignu.
Kad sledeći put budeš mirno sedeo za stolom, znaćeš da to nije tačno.
1. Ako bi Zemlja odjednom stala, šta bi se desilo sa svim što je na njoj?
2. Zašto avion ne može da poleti, sačeka u vazduhu da se Zemlja okrene, i tako stigne u Ameriku?
3. Šta još osećaš samo kad se menja, a ne dok traje?
Comments
Post a Comment