Skip to main content

Juriš hiljadu kilometara na sat, a čaša vode na stolu miruje.

Svemir · Šesnaesti deo

Juriš hiljadu kilometara na sat, a čaša vode na stolu miruje.

O tome zašto se kretanje ne oseća — i kako je ipak dokazano

Sedni negde i ne pomeraj se. Sasvim mirno.

Evo šta u tom trenutku radiš.

Zemlja se vrti oko svoje ose, i ti sa njom — kod nas oko hiljadu i dvesta kilometara na sat. To je brže od putničkog aviona.

Istovremeno, Zemlja juri oko Sunca trideset kilometara u sekundi.

A čaša vode na stolu ispred tebe savršeno miruje. Ni jedan jedini talasić.

Znaš to već iz auta

Kad se voziš pravim, glatkim putem, možeš da baciš gumicu uvis i ona ti padne pravo u ruku. Ne odleti unazad, ne zalepi se za zadnje staklo.

Možeš i da spavaš. Možeš da piješ vodu iz flaše, a da se ne polivaš.

A auto ide sto trideset na sat.

Razlog je jednostavan: ti se ne krećeš kroz auto — ti se krećeš zajedno sa njim. I ti, i gumica, i vazduh unutra, i voda u flaši. Sve ide istom brzinom, pa jedno drugom izgleda kao da miruje.

Sad primeti nešto važno: kad zaista osetiš vožnju?

Kad tata naglo zakoči. Kad krene sa semafora. Kad naiđe rupa. Kad se ide kroz krivinu.

Nikad zbog same brzine. Uvek zbog promene.

Stani i pitaj Kad bi sedeo u autu bez prozora, na savršeno ravnom putu, bez ijedne krivine i bez kočenja — da li bi uopšte mogao da znaš da se krećeš?

Ne bi. I to nije trik pitanje. To je odgovor na sve.

Zemlja je taj auto

Zemlja se okreće bez trzaja. Nema rupa na putu. Nema semafora, nema kočenja, nema krivina koje bi te bacile u stranu.

I ne ide tako već sat vremena, nego milijardama godina, uvek istom brzinom.

Usporava, doduše — ali toliko malo da se dan produži za jedan sat tek posle nekoliko stotina miliona godina. Nikakvo kočenje.

A tvoje telo ume da oseti samo promene. Miran let ne osećaš, isto kao što ne osećaš ni vožnju po pravom putu.

Vekovima su baš time dokazivali da se Zemlja ne vrti

Ovo je zanimljiv deo. Ljudi nisu bili glupi — imali su argument, i to naizgled jak.

Govorili su ovako: kad bi se Zemlja zaista okretala tako brzo, onda bi kamen koji ispustiš sa tornja pao daleko iza tornja, jer bi se za to vreme tlo pomerilo ispod njega.

I dodavali: ptica koja poleti sa grane nikad se ne bi vratila kući, jer bi joj Zemlja pobegla ispod krila.

Zvuči ubedljivo. Ali greška je u tome što su zaboravili jednu stvar.

I kamen, i ptica, i sav vazduh oko njih — sve se to već kreće zajedno sa Zemljom.

Kao muva u autobusu. Ona leti unutra sasvim normalno, sleće gde hoće, i nikad je ne odnese na zadnje staklo. Jer i ona i vazduh oko nje putuju zajedno sa autobusom.

Pa kako smo onda znali?

Ako se ne oseća, i ako se sve kreće zajedno sa nama — kako uopšte dokazati da se Zemlja vrti?

Astronomi su to zaključivali iz kretanja zvezda, ali to je bilo posredno i običnom čoveku teško za proveru.

Onda je 1851. godine jedan Francuz smislio nešto tako jednostavno da su ljudi dolazili u gomilama da to vide svojim očima.

Labels:

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Mesec pada na nas. Već četiri milijarde godina.

Svemir · Drugi deo Mesec pada na nas. Već četiri milijarde godina. O tome zašto ništa u svemiru zapravo ne stoji Uzmi lopticu i baci je preko dvorišta. Pala je. Baci je jače. Pašće dalje — ali opet će pasti. Baci je najjače što možeš, uz zalet i viku: preleteće pola dvorišta, možda i komšijsku ogradu. I pašće. Sve što baciš, padne. To znaš otkad si prvi put bacio kašiku sa stolice za hranjenje. Stani i pitaj Šta bi se desilo da lopticu baciš neverovatno jako? Toliko jako da preleti ceo grad? Pa celu državu? Top na vrhu planine Pre više od trista godina, jedan čovek po imenu Isak Njutn seo je i zamislio nešto blesavo. Zamislio je ogromnu planinu, toliko visoku da joj vrh viri iznad oblaka. A na vrhu planine — top. Ako top opali slabo, đule padne odmah ispod planine. Ako opali jače, đule preleti šumu i padne dalje. Ako opali još jače, preleti reku, pa grad, pa more. A onda je Njutn dodao ono što svi znaju, ali niko pre njega nije uklopio u ovu sliku. ...
Post a Comment
Read more

Crna rupa nije rupa. I ne usisava ništa.

Svemir · Treći deo Crna rupa nije rupa. I ne usisava ništa. O mestu odakle ni svetlost ne ume da pobegne Baci loptu pravo uvis, najjače što možeš. Vratila se. Naravno da se vratila. Ali zamisli da si najjači bacač na svetu. Toliko jak da lopta ode iznad oblaka, iznad aviona, iznad Meseca — i nikad se ne vrati. Zauvek odleti u svemir. Postoji tačna brzina na kojoj se to dešava. Ljudi su je izračunali. Jedanaest kilometara u sekundi. Ne na sat. U sekundi . Za jedno „jedan" tvoja lopta bi prešla put koji autom prelaziš za deset minuta. Ako baciš makar malo sporije — vraća se. Ako baciš toliko brzo — ode zauvek. Stani i pitaj Da si na Mesecu, da li bi morao da baciš jače ili slabije da lopta odleti zauvek? Slabije. Mnogo slabije — pet puta. Mesec je manji i lakši, pa te slabije drži. Zato astronauti na Mesecu skakuću kao da su na trambolini, iako nose skafander teži od njih samih. Pravilo je jednostavno: što je planeta teža i što je više zbijena, to jače ...
Post a Comment
Read more

Do zvezde ne možeš otići. A ipak znamo od čega je.

Svemir · Trinaesti deo Do zvezde ne možeš otići. A ipak znamo od čega je. O tome kako svetlost nosi spisak sastojaka Pre skoro dvesta godina jedan francuski mislilac napravio je spisak stvari koje ljudi nikada neće moći da saznaju. Ne zato što su teške — nego zato što je nemoguće. Na tom spisku je bilo i ovo: od čega su napravljene zvezde. I zvučalo je razumno. Do zvezde ne možeš otići. Ne možeš uzeti parče i doneti ga kući. Ne možeš je zagrebati, izmeriti, pomirisati. Sve što od nje ikad stigne do nas jeste malo svetlosti. Ispostavilo se da je to sasvim dovoljno. Svetlost umeš da rasklopiš Sećaš se duge: sunčeva svetlost izgleda bela, a zapravo je sve boje izmešane. Kapi kiše je razdvoje na trake. To možeš i namerno, sa staklenom prizmom. Uđe bela svetlost, izađe traka od crvene do ljubičaste. Ljudi su to radili i pre dvesta godina. A onda je jedan od njih napravio bolju spravu, pažljivije pogledao sunčevu traku i primetio nešto što niko pre nije. U dug...
Post a Comment
Read more