Priroda · Prvi deo

Dodo nije bio glup. Bio je u pravu.

O ptici koja je mirno prilazila strancima, i o ostrvu koje se za jedan ljudski vek pretvorilo u sasvim drugo mesto.

Ptica koja ti prilazi

Godina je 1598. Ti si mornar. Mesecima gledaš samo vodu i jedra i slušaš kako drvo škripi. Onda se pred brodom pojavi ostrvo. Sidro pada, čamac te odvozi na obalu.

Iz šume izlazi ptica. Veća je od kokoške, siva, sa debelim povijenim kljunom. Ne beži. Ne skriva se. Ne leti. Prilazi ti da te bolje pogleda.

Ta ptica nije bila hrabra. Nije bila ni glupa. Nikada u životu nije videla ništa što je htelo da je pojede.

Ostrvo je bilo ograda

Ostrvo se zove Mauricijus. Malo je i vulkansko, leži u Indijskom okeanu, istočno od Madagaskara. Sa svih strana ga okružuje voda. Do najbliže veće zemlje jedrenjak je plovio danima. Na njemu nije bilo mačaka. Ni lisica. Ni zmija koje love ptice. Ni majmuna. Ni ljudi.

Sećaš se da je Mars izgubio svoj štit i da mu je vazduh posle toga polako odleteo. I Mauricijus je imao štit. Njegov štit je bila voda.

Davno pre svega, na to ostrvo je doleteo golub. Običan golub, koji je umeo da leti. Njegovi potomci su ostali tu i menjali se veoma sporo, generaciju za generacijom. Kada su naučnici uporedili kosti i nasledni zapis dodoa sa drugim pticama, ispalo je nešto što niko nije očekivao: dodo je golub. Njegov najbliži živi rođak zove se nikobarski golub i danas živi na malim ostrvima jugoistočne Azije.

Stani i pitaj

Letenje izgleda kao čista dobit. Ko ume da leti, može svakome da pobegne i svuda da stigne. Zašto bi onda jedna ptica prestala da leti?

Krila se plaćaju svakog dana

Letenje je skupo. Za let je potreban ogroman mišić u grudima, a mišić traži hranu svakog dana — i onog dana kada ptica nikuda ne leti. To je kao da svuda nosiš pun ranac, i vikendom, i na raspustu.

Na Mauricijusu je hrana bila dole, na zemlji: opalo voće, semenke. Opasnost nije bila nigde. Ptice koje su se izlegle sa nešto manjim krilima nisu time ništa izgubile. Trebalo im je manje hrane i lakše su preživljavale mesece kada je voća bilo malo. I njihovim ptićima je bilo lakše.

Niko to nije odlučio. Ptica ne može da odluči da joj krila budu manja, kao što ti ne možeš da odlučiš da ti kosa bude crvena. Prosto, kroz mnogo hiljada generacija, ono što je skupo a ne služi ničemu polako iščezne.

Na kraju je nastala ptica visoka oko sedamdeset centimetara — otprilike do pojasa deteta od devet godina — i teška oko dvanaest kilograma. To je puna kanta vode.

Debeli dodo je nacrtan daleko od ostrva

Na slikama je dodo okrugao kao lopta, kratkih nogu, i izgleda kao da jedva hoda. Kao da se sam potrudio da bude ulovljen.

Te slike su nastale u Evropi. Slikari su gledali doda koga su brodom dovezli preko pola sveta, držali ga u kavezu i hranili previše, ili su gledali prepariranu, mrtvu pticu. Zatim su vekovima precrtavali jedan drugog, i svaki naredni dodo je bio malo deblji od prethodnog.

Kosti govore drugačije. Noge su bile jake, telo uže nego na slikama. Dodo je verovatno prilično brzo išao kroz šumu.

Ista stvar je i sa imenom. Mnogi misle da „dodo“ znači „glupan“. Istina je da niko ne zna odakle to ime. Jedni misle da dolazi iz holandskog, drugi iz portugalskog, treći da su mornari samo ponovili zvuk koji je ptica pravila. Nijedno objašnjenje nije dokazano. Ime je ostalo. Ono što je značilo, izgubilo se.

Stani i pitaj

Mornari jesu lovili i jeli dodoe. Ali šta misliš, da li je više dodoa pojeo čovek? Ili nešto mnogo manje od čoveka?

Ono što je sišlo sa brodova

Sa brodova su sišli pacovi. Pacovi uvek siđu. Posle njih su ljudi doneli svinje, koze, mačke, pse i majmune.

Dodo je gnezdo pravio na zemlji, od trave, i u njemu je verovatno bilo jedno jaje. Samo jedno. Na zemlji je sasvim dobro mesto za jaje — sve dok ostrvom ne prošeta nešto što jede jaja.

Pacov ne mora da se bori sa dodoom. Pacov sačeka da roditelj napravi nekoliko koraka u stranu. Svinja pojede celo gnezdo i produži dalje, kao da se ništa nije desilo. U isto vreme su ljudi sekli šumu, pa je nestajalo i mesto gde se gnezdo pravi.

Tako je krenulo sa tri strane odjednom: jaja, ptići, šuma. Odrasli dodo je i dalje šetao kroz šumu, miran kao i pre. Samo što iza njega više nije dolazio niko.

Šezdeset četiri godine

Prvi susret: 1598. Poslednje viđenje kome naučnici veruju: 1662, kada je brodolomnik po imenu Volkert Evertc video dodoe na malom ostrvcetu pored Mauricijusa.

Između te dve godine ima šezdeset četiri godine. To je kraće od jednog ljudskog života. Neko ko je kao dečak čuo priču o čudnoj ptici koja ti prilazi, mogao je kao starac da čuje da je više nema.

A sada ono najčudnije: niko ne zna kada je poslednji dodo umro. Niko to nije video i niko nije zapisao. Naučnici su računali, na osnovu toga koliko su često ljudi prijavljivali da su ga videli, i procenili da su poslednji dodoi verovatno živeli negde do 1690. To je račun, a ne zapis. Može da promaši.

Šta je ostalo

Od cele vrste nemamo nijednu fotografiju, jer fotografija tada nije postojala. Nemamo snimak glasa. Imamo gomilu kostiju iz jedne močvare na Mauricijusu, i jednu glavu i jedno stopalo sa osušenom kožom, u muzeju u Oksfordu. Sve ostalo su crteži i rečenice ljudi koji su ga videli.

I još nešto. U jednom muzeju u Južnoj Africi čuva se jaje koje su dugo pokazivali kao jedino dodo jaje na svetu. U muzej ga je donela porodica kojoj ga je davno poklonio kapetan broda. Rekao je da ga je našao na Mauricijusu.

Ljudi koji godinama kopaju po Mauricijusu misle da to jaje nije dodovo, nego nojevo. Iz zemlje su izvadili gomilu dodovih kostiju. Ljusku od jajeta nisu našli nijednu.

Kako onda znamo da je dodo nosio samo jedno jaje? Znamo iz jedne jedine knjige. Napisao ju je putnik koji je bio na ostrvu pre skoro četiristo godina. On je zapisao: jedno jaje u gnezdu od trave.

Nevolja je što je taj isti putnik zapisao i da dodo ima tri prsta na nozi i da nema jezik. Kosti pokazuju da je prstiju bilo četiri. Kad neko pogreši u dve stvari, teško je verovati mu u trećoj. Zato naučnici to jaje ne pišu kao činjenicu, nego kao najbolje što zasad imaju.

Uradi u dvorištu

Izmeri strah u koracima.

Nađi pticu na zemlji: goluba, vrapca, vranu. Kreni polako prema njoj. Čim poleti, stani i ne mrdaj sa tog mesta. Zapamti dobro gde je ptica stajala, pa izbroj korake odatle do sebe. Taj broj je njena ograda. Toliko prostora joj treba da bi se osećala sigurno.

Uradi isto sa drugom vrstom ptice, pa uporedi brojeve. Golub u gradu često pusti čoveka na dva-tri koraka. Vrana skoro nikad. Svaka od njih ima svoj broj, i taj broj je uspomena na sve što je tu vrstu nekada lovilo.

Dodo je imao broj nula. Kada budeš brojao, seti se toga. I nemoj da juriš pticu kada poleti — merenje se završava tu.

Na nekim ostrvima i danas žive ptice koje ti priđu čim izađeš iz čamca. Sednu ti pored nogu i gledaju te. Ne beže.

Još uvek nemaju od koga.

Za razgovor posle čitanja

1. Da su mornari 1598. znali sve što mi danas znamo, šta je prva stvar koju je trebalo da urade kada su izašli na obalu?

2. Postoji li nešto u čemu si ti opušten a drugi nisu, zato što se tebi to nikada nije loše završilo?

3. Šta bi najviše voleo da saznaš o dodou, a što se sada više ne može saznati ni na koji način?